Geek Heaven

Selim se i ja

... ko i sav normalan svet...
Ovde: http://maloovomaloono.wordpress.com

Docekace vas blog na kome jos neke stvari treba da se srede, ali uglavnom minorne.

Pa se citamo, nadam se.

Over and out
B.

posted by Sophia @ 3:43 PM Comments: 2

Ocajnicki Bluegrass

Imam dete
niš' ne jede
Nosi gaće duplo mlađeg
deteta
a i one joj
spadaju
Glava joj spada
malo ulevo
tanak vrat
ne mož da je drži
a glava
mašala
na mamu
Dobijam pretnje smrću
iz Srbije
da počnem da je
hranim
nečim drugim
osim samo
besnim glistama
Našla sam način
šaljem je u komšiluk
Tamo jede sve što
im ostane
od prethodnog obroka
Dete mi skuplja
tuđe otpatke
Sa još jednim detetom
koje
inače
nema problema sa
jelom
Ponekad
pošaljem tamo ručak
i ona ga pojede
ponekad
Jutros ko i svako drugo
jutro
komšijsko čedo
puni usta
alavo
al moje ne
Ono malo
tuđe
me gleda i govori
“pasta mmmm”
Ja gledam ovo moje
bez tanjira
pred sobom
i kažem
“a ti? jesil jela?”
umal' da zaplačem
A ona meni
(pa) kaže:
ni
sam
ma
ma
ja
o
ćem
je
dem
tvo
ju
pas
tu

Refren:

vetar staje.
oblaci se otvaraju.
Jedan zrak sunca pada na mene
drugi na nju
Hor nebeskih bečkih dečaka
peva
Aleluja
malo otegnuto
dok se rosa
iznenađujuće
pojavljuje
na cveću
koje otvara latice

O bem ti
miša
odaklen mi pasta sada.
Dok je skuvam
izgubiće koncentraciju
zainteresovanost
strpljenje
Na kraju
ćemo opet u komšiluk
po pomije
Otvaram frižider
a tamo u jednoj posudi
malo paste u obliku pirinča
sa prženim kupusom
i
crvenim lukom
prženim
od pre neki dan.
Pomirišem
ne smrdi
Probam
sve okej.
Pa kažem
Malo moje
vidi pasta
i to
mamina.
A malo gleda
pa kaže
njam njam

Refren:
vetar staje.
oblaci se otvaraju
Jedan zrak sunca pada na mene
drugi na nju
Hor nebeskih bečkih dečaka
peva
Aleluja
malo otegnuto
dok se rosa
iznenađujuće
pojavljuje
na cveću
koje otvara latice

posted by Sophia @ 3:03 PM Comments: 0

Nedostajanje

Leto 1989.

I i B imaju po 14-15 godina. Sede u I-vinom stanu i gledaju postere iz Bravoa.

I: Šta?! Ti bi da odeš u Ameriku da živiš?
B: Aha.
I: Šta ćeš tamo? Ostavila bi svoje?
B: Tamo je sve, tamo je Harward, tamo je LA, muzika, dešavanja, River Phoenix... Tamo imaju toplu vodu stalno, a ne pale bojler. Tamo možeš sve. A moji? Pa nek dođu ako im trebam. Misliš da bi došli? Malo sutra. A gde ćeš ti da se odseliš kad budeš napunila 18 godina?
I: Što baš osamnaest?
B: Ja se tad selim od kuće, definitivno.
I: A jel. A od čega ćeš da živiš?
B: Naći ću posao.
I (nešto računa): Završićeš srednju školu tek koji mesec posle svog osamnaestog rođendana.
B: Pa dobro, sačekaću koji mesec. I onda ću da odem kao bejbisiterka u Ameriku. Tamo ću da se preselim gde god River Phoenix bude živeo. I udaću se za njega, videćeš.

Obe se smeju.

I: E, znaš šta? Idem i ja s tobom u Ameriku. Moram da upoznam Patrika Svejzija. Aj kad smo krenule sa udajama i ja ću da se udam za njega.
B(zblanuto): Ali on je već oženjen!
I: Pa? On je glumac, oni nikad ne ostaju oženjeni dugo. Vedećeš, razvešće se ubrzo, posle Prljavog Plesa nema šanse da može da ostane dugo sa ovom sadašnjom. A i jesi videla kako mu žena izgleda?! Baš je fuj. Plava... Mislim, bez veze.
B: Pa dobro, kako ćemo da odemo, šta ćemo da radimo? Nije to tako lako...
I: Nije lako, ali što si se ti odmah usrala? Dok si maštala sama za sebe sve je bilo u redu, a sada kada si rekla meni i kada pravimo plan da to i uradimo odmah te prpa uvatila.
B: Aj kad si tako pametna, reci mi kako ćemo da skupimo pare za kartu?
I: Tražićemo od mame i tate.
B: Ja ne. Neću ništa od njih da tražim. A i ne bi mi dali. Morala bih da pobegnem od kuće.
I: Ništa, ja ću da tražim od mojih, ono što mi mama ne bude dala daće tata sigurno, da napakosti mami. Ti peri šoferke na pumpi kod hotela i za dva meseca ćeš zaraditi za kartu.
B: U redu, sad kad znamo šta ćemo za pare, kako ćemo za papire?
I: Sama si rekla: radna viza za bejbisiterke.
B: Kad tamo odemo, ja ne mogu stvarno da čuvam dečurliju. Ja ću da budem fotograf. Kad naučim jezik - novinar.
I: Ja ću da sviram po barovima, naći ću neki bend. A u međuvremenu ću da učim jezik da bi postala glumica.
B: A šta ćemo sa Riverom i Patrikom? Ja njega baš moram da upoznam!
I: Kad postanem glumica ja ću da sredim i sebi Patrika i tebi Rivera.
B: Dogovoreno.

Smeju se ko lude Naste.

I: E, jel ti znaš da je Rivera ostavila devojka s kojom je bio godinama.
B: Odlično.
I: Ne, stvarno. Ostavila ga je jer nije hteo da joj očisti cipele.
B: Ma daj. Ko bi to uradio? River i cepele?
I: Pametna ženska, kako on sme njoj da ne očisti cipele ako mu je naredila?!
B(bledo gleda): ...
I: Nemoj sada da me razočaravaš, nije valjda da bi ti čistila njegove?!
B: Pa ne bih, ali ne bi ni da on čisti moje...
I: Pa kad si guska, zato ćeš ti sigurno da se udaš za nekog kome ćeš morati da pereš noge.
B: Riveru da perem noge?
I: U, da, jebote, rekosmo River. Aj valjda on neće. Al bolje da se ne udaješ ni za koga drugog!
B: Ma nemaš frke, neću. A ti, moraćeš da naučiš da jašeš konje.
I: Naravno. Jedva čekam.
B: O, o , stani, slušaj pesmu.

Na radiju počinje pesma E moj Saša od Novih Fosila. Obe pevaju na sav glas.

I: Slušaj, mi smo se ovo sad dogovorile, i nemoj sutra da mi kažeš da si zaboravila.
B: Neću zaboraviti, nemoj ti da zaboraviš! Sad mogu da izguram ovu selendru i sva ova sranja kod kuće i u školi kad znam da imamo neki cilj.
I: Ajde da napravimo ugovor.
B: Ajde. Daj olovku.

B piše, I dobacuje:

Dana tog i tog, te i te godine,
Nas dve, I i B, pri zdravoj pameti, obavezujemo se da ćemo po svaku cenu ispuniti ovaj ugovor, tako nam ovih desnih ruku.

Ja B (svojeručno), obavezujem se da ću kad napunim 18 godina otići u Ameriku, tamo raditi prvo kao fotograf, a onda kao novinar, da ću se udati za Rivera Phoenixa i postati Mrs. Phoenix. Ako odem bez I ili je zaboravim, dabogda mi pala cigla na glavu sa sedmog sprata.

Ja I, obavezujem se da ću posle srednje škole otići u Ameriku sa B, gde ću svirati po barovima dok ne postanem glumica. Kada postanem glumica, uradiću sve što je u mojoj moći da nabacim Rivera gore navedenoj B, ali pre svega da zbarim Patrika Svejzija za sebe, makar po cenu njegovog razvoda s kojom god ženom on tada bio. Ako odem bez B ili je zaboravim, dabogda mi pala cigla na glavu sa sedmog sprata.

Potpisi

Obe se potpisuju.

B: E samo još da imamo i pečat.
I: Imam ja neki pečat sa duhom iz filma Ghost Busters.

Udaraju pečat po papiru jedno milion puta, zatim prave još jednu kopiju.

Leto 1992.

B: Joj ubiću se! River je umro!
I: Kako bre?!
B: Ubio ga Kianu Rivs!
I: Pa od svih zar baš on! A baš mi se dopadao.
B: Navukao je Rivera na neku sačekušu, pa se ovaj overdozirao. Kažu da su se upoznali na snimanju filma o pederima. Ko zna, možda su i oni...
I: Ne seri. Šta ćemo sad?
B: Da prepravimo ugovor? Moram da ubacim nekog drugog umesto njega, ali treba mi period da ga prežalim i smislim ko je drugi kandidat.
I: Oš i crninu da nosiš?
B: Pa nije da nisam razmišljala o tome.

Cerekaju se.

B: A imaš li ti još uvek onaj ugovor? Ja moj ne mogu da nađem.
I: Nemam pojma gde je. Ali se sećam svakog zareza.
B: I ja.

Zima 1993.

I: Ne idem više u školu.
B: Kako to misliš?
I: Lepo, ne idem. Ići ću vanredno. Da ti vidiš koje debile ja moram da gledam svaki dan tamo... Kovačeva ćerka ide samnom u razred, ona mlađa, mislim znaš koliko je naduvana? Ono je neviđeno. I svi su takvi, kao da su nedodirljivi, jer idu u muzičku školu.
B: Ako hoćeš mogu da ti kažem da si u pravu, a ako hoćeš mogu da ti kažem šta stvarno mislim.
I: Kaži mi da sam u pravu.
B: Ok onda, u pravu si, radi šta znaš, ionako niko nije pametniji od umetnika. Sva si nedodirljiva...
I: Aj ne seri, zvala sam te da me utešiš. Vi iz matematičke gimnazije ste svi štreberi i nije vam jasno da neko može da ne voli školu.
B: Ok, izvini. Samo, jel se sećaš kada si mi pred eksurziju u petom razredu javila da planiraš da se ubiješ čim se vratimo kući i da ne želiš da te ubeđujem da to ne radiš, pošto si rešila, već samo želiš da ti ulepšam poslednje dane?
I: He, he, he. Sećam se.
B: Pa si onda rekla to i svima drugima i ni jedna nastavnica nije spavala već su sve dežurale pored tebe, a drugarice iz razreda dva dana nisu prestale da plaču.
I: Kad smo već kod toga, što ti nisi plakala?
B: Zato što te znam, zato što znam koliko žudiš za pažnjom. Mislim da si i ovo sa školom uradila iz istog razloga.
I: Izlazi napolje!
B: Vidimo se.
I: Malo sutra!

Leto 1997.

Neko: Jesi čula da je B otišla u Ameriku.
I: Jesam.

Leto 2001.

Neko: Jesi čula da je I poginula u saobraćajnoj nesreći?
B: Nisam.

B stoji zamišljena, pa odjednom stavi ruke na glavu i pogleda u vis. Srećom, odande ni jedna cigla nije padala.

posted by Sophia @ 1:42 PM Comments: 12

Evo sedim ovde, zamisljen sam grdno...

Mogla bih da pišem o nekim stvarima koje sam čula i videla ovih dana, kulturna uzdizanja zbog kojih bih porasla (maybe) u tuđim očima, ali čemu? Da ne bude da sam sebična, evo hoćem da se pohvalim:
- ako niste videli dokumentarac Rain in a Dry Land, pogledajte. Nisam sigurna, doduše, da bi to bilo zanimljivo većini ljudi koji ovo čitaju, s obzirom da pišem na svom maternjem srpskom jeziku, te da ste i vi velikom većinom iz srpsko-hrvatskog-bosankog-makedonskog-slovenačkog govornog područja i da vas civilizacijski šok (Sasha ne ljutiš se što te citiram?) somalijskih Bantu crnaca u Americi ič ne zanima. Nije stvar u tome što nas ne zanima tuđa nesreća, daleko od toga, već što je teško s razumevanjem posmatrati situaciju u kojoj su se našli ljudi, a u kojoj sami nismo nikad bili. Ja, s druge strane, to lično doživljavam, i možda mi je baš zbog toga teško da pišem o toj temi.
- Videla kubansku predstavu Vida! o kojoj se malo priča, iako je izašao po jedan članak u Chicago Sunu i u nekim Njujorškim novinama, pa i u Toronto Staru, i to sve sa odličnim kritikama. Kuba većini ljudi predstavlja idealnu destinaciju za odmor, Kuba ima tendenciju da predstavlja raj na zemlji i potencijalnu Utopiju. S obzirom da imam sreće da ona meni iz ove moje pećine nije toliko nedostupna i da sam uspela da je vidim, imam samo najbolje uspomene, poštovanje za Kubance, divim se njihovim posvećenim umetnicima i sportistima, ali im želim sve najbolje u borbi za bolji život, jer niko nije zaslužio da živi onako kako oni žive. Držim im fige da ne izbije neki puč kada već jednom reše da priznaju da je Fidel davno umro, i volim da ga se sećam iz perioda kada je moj neki funkcionerski pradeda sa bočne strane, iz jedne susedne države istočno od Srbije, otišao da razmeni s Fidelom paprike za Kohibu. Ako je i tada još uvek imao neke ideale. Mislim Fidel. Čisto sumnjam za tog pradedu. Elem, predstava kanda malo podseća na rano detinjstvo, mešavina Jalta Jalta i drugog dnevnika. Kroz životnu priču jedne žene ispričana je priča o jednoj zemlji. Ali ako ostavim to na stranu, plesačice i pevačica (koja je trebalo da bude Omara Portuondo, ali sa mojom (ne)srećom koja me prati kroz život to veče je bila njena zamena), jedan jedini muški plesač i fenomenalan orkestar su bili, well.... dobri kako samo Kubanci to mogu. Preplakala čitavu predstavu. Ne znam zašto. Želim im sve najbolje, svakom pojedincu u toj predstavi, svakom pojedincu u toj zemlji.

Lingvistika

Danas je prvi radni dan posle prazničkog vikenda. Kanada je proslavila 140. rođendan. U petak ujutro nam je sekretarica glavnog geeka od svih nas geekova donela milioni trista osam hiljada četristo trideset i osam kanadskih zastava da ih poređamo po stolovima. Svake godine tako. Onda će ovih dana da ih pokupi, sledeće će opet da ih raspodeli. I sad tako sedim među kanadskim zastavama, još uvek imajući osećaj da je praznik, pa u skladu s tim i radim. Evo ovako. I nešto razmišljam: koja je razlika između patriotizma i nacionalizma? Ako je u redu da me kite kanadskim zastavama, ako čitav vikend gledam i bele i crne i smeđe i žute i šarene kako se kite maramama s javorovim listom, ako na aerodromu srećem studente tek pristigle sa backpackinga po evropi i njihovim rancima oblepljenim kanadskim zastavama, ako deca počinju svaki radni dan u školi uz kanadsku himnu, ako je sve to znak patriotizma, da li je još uvek u redu isto tako se kititi srpskim (da li je ispravno nazivati ih srpskim, s obzirom da iako je ime zemlje Srbija, pridev srpski aludira na nesto što pripada Srbima, a ne Srbiji kao zemlji u kojoj ima i drugih naroda i kako uopšte rešiti ovaj problem?) zastavama i slušati srpsku himnu svakog dana ili je to automatski nacionalizam? Koliko je sve trulo u državi Danskoj (aj dobro ne Danskoj, zna se gde) ako ni jedan jedini vid patriotizma nije poželjan, jer se uvek dovodi u vezu sa ultranacionalnim? Apelujem na nadležne naučnike da objasne svima nama razliku između pojma «patriotizam» i «šovinizam». Tu negde je i «nacionalizam» koji nije uvek imao loše značenje i antonim mu je bio «šovinizam». Jezik se brzo menja, te je mene ostavio izgubljenu i demode. Kad smo već kod toga bilo bi poželjno obrazovati narod o tome zašto neke nacionalne insignije nisu pristojne, koga ugrožavaju i kako se odvići od istih. Izgleda da nam treba manual. Iskreno, mislim da se čovek, koji se nikad nije našao kao autsajder u okruženju gde je manjina, nikad neće naučiti toleranciji.

Real estate na prodaju

Dva znamenita zdanja na prodaju su mi privukla pažnju: pećina bez struje, vode, kanalizacije, telefona, ali sa uređenom dnevnom sobom i foajeom, kaminima, pa čak i prozorima, ide uskoro na aukciju. Pećina je na obroncima Worcestershira u Britaniji i zvuči primamljivo, jer budi lepe uspomene na roditeljsku mi kuću, koja je doduše imala struju, ali za vodu smo se dugo snalazili iz hidrofora, kanalizaciju još uvek sanjamo, ali zato imamo sobe i čak i prozore na istima. Samo što ova pećina garant ima bolji pogled na more, u poređenju sa roditeljskom kućom koja ga uopšte nema. Cijena - prava sitnica. Tričavih 25000 funti. Ne zna se kolika je vrednost roditeljske kuće, ali se smatra da nije preko 10000 funti.

Drugi peace of property je u stvari peacčina: Drakulin zamak u kojem je on proveo čitavu jednu noć tokom svog života. Zamak se zove Bran kod Brasova i trenutno je u vlasništvu Habsburga, koji je arhitekta u Njujorku. Pa kakav je to arhitekta kad prodaje zamak? Nikaki, kažem vam. Šta on zna o korenima, emigrant jedan obični... Verovatno zna više o parama, jer se procenjuje da bi zamak mogao da ode za $125 miliona.

Consumer report

posted by Sophia @ 3:00 PM Comments: 4

Kuda i kako?

Retko se desi da pravu knjigu dohvatim u pravo vreme, a kada se desi onda je držim i ne puštam. Strah me je da krenem da čitam nešto novo da ne bih zaboravila na blago koje sam upravo pronašla. Strah me je da će me neka nova knjiga skrenuti sa puta na koji me je ovo otkrovenje dovelo.

Otkrovenje ovog puta dolazi iz pera Pola Ostera i njegove Njujorške trilogije, tačnije isključivo od priče Ghosts. Nalazimo se u sledećoj situaciji: nas četvoro ljudi u svojim tridesetim godinama pravimo začarani krug.
1. Pol Oster je bio u svojim tridesetim kada je pisao knjigu, iako je sada u pedesetim
2. Njegov junak Blue je star tridesetak godina kada mu se čitav život ruši dok prati Blacka, u priči koja počinje 1946 i završava se 1947
3. Knjiga koju Black čita je Walden, koju je Hanry David Thoreau pisao kada je imao trideset godina, 1847, tačno sto godina ranije
4. Sa margina svog života ja ih sve posmatram, ove 2007, kada sam u svojim ranim tridesetim i kada je prvo što svakog jutra pomislim «kuda i kako dalje?».

Tako zaključani u bezvremenom prostoru, gde smo svi vršnjaci, iako neki nikada nisu postojali, a neki su umrli pre više od sto godina, sve nas muči isto egzistencijalno pitanje, ali još niko nije došao do rešenja. Sve je na meni.

Blue je detektiv koji jednog dana dobija zadatak da prati Blacka. Black po čitav dan piše u svom stanu i uglavnom ne radi skoro ništa drugo. Blue je dobio stan preko puta Blacka, nedeljno dobija ček za svoj rad, i bez razmišljanja napušta sav svoj dotadašnji život zbog tog – posla. Posao je dosadan. Posao je besmislen. On ne zna zašto i zbog koga to sve radi. Ništa mu nije jasno. Ali treba mu godina dana da postavi pitanje, da pokuša da dodje do nekog odgovora i ni jednog momenta se ne pita kako to da nije ranije. Kada je prihvatio posao nije javio verenici ništa o tome, nije joj se uopšte javio i nikada mu nije palo na pamet da bi ona mogla da nastavi život bez njega. Tek posle godinu dana, kada je video na ulici sa drugim muškarcem, shvata da je zbog besmislenog posla izgubio čitav život. I tek tada pokušava da sazna šta se u stvari dešava sa ovim slučajem. Mogao je to odmah, jer on je dobar detektiv. On se uspešno prerušava, on zna gde da počne istragu, on je dobar u svom poslu. Ali nije. Prihvatio je trenutno stanje bez pitanja i uljuljkao se u nepostojanje. Na svaku pomisao na moguću promenu preživljava blagu paniku. Gubeći lagano svoj život, on mašta o mogućem životu koji je zauvek izgubio svojim nedelovanjem: obično, jednostavno bivstvovanje kraj žene koju voli.

Njegov emotivni pomak je da Blue oseća bes kada sazna da ga je u stvari Black sam zaposlio. Black, koji po čitav dan samo piše i čita, potrebno mu je da ga neko posmatra i šalje izveštaje o tome svake nedelje da bi znao da je živ. Blue se od besa pomera preko sažaljenja do želje da pomogne nesrećnom čoveku, jer sada među njima više nema razlike, sada su jedan drugom odraz u ogledalu. Ali Black ne želi pomoć. On je svoj život napisao, završio, i više nema šta da traži ovde.

U toku godine koju su proveli zajedno posmatrajući se Black čita Waldena, i da bi mu se približio Blue počinje da ga čita, takođe. Ali Blue ne ume da čita pažljivo i propušta u toj knjizi nešto što bi moglo da mu promeni život. Ne znamo šta je tačno moglo da mu promeni život, ali ja volim da verujem da je ovo:


I sometimes wonder that we can be so frivolous, I may almost say, as to attend to the gross but somewhat foreign form of servitude called Negro Slavery, there are so many keen and subtle masters that enslave both North and South. It is hard to have a Southern overseer; it is worse to have a Northern one; but worst of all when you are the slave-driver of yourself. Talk of a divinity in man! Look at the teamster on the highway, wending to market by day or night; does any divinity stir within him? His highest duty to fodder and water his horses! What is his destiny to him compared with the shipping interests? Does not he drive for Squire Make-a-stir? How godlike, how immortal, is he? See how he cowers and sneaks, how vaguely all the day he fears, not being immortal nor divine, but the slave and prisoner of his own opinion of himself, a fame won by his own deeds. Public opinion is a weak tyrant compared with our own private opinion. What a man thinks of himself, that it is which determines, or rather indicates, his fate.
…
When we consider what, to use the words of the catechism, is the chief end of man, and what are the true necessaries and means of life, it appears as if men had deliberately chosen the common mode of living because they preferred it to any other. Yet they honestly think there is no choice left. But alert and healthy natures remember that the sun rose clear. It is never too late to give up our prejudices. No way of thinking or doing, however ancient, can be trusted without proof. What everybody echoes or in silence passes by as true to-day may turn out to be falsehood to-morrow, mere smoke of opinion, which some had trusted for a cloud that would sprinkle fertilizing rain on their fields. What old people say you cannot do, you try and find that you can. Old deeds for old people, and new deeds for new. Old people did not know enough once, perchance, to fetch fresh fuel to keep the fire a-going; new people put a little dry wood under a pot, and are whirled round the globe with the speed of birds, in a way to kill old people, as the phrase is. Age is no better, hardly so well, qualified for an instructor as youth, for it has not profited so much as it has lost. One may almost doubt if the wisest man has learned anything of absolute value by living. Practically, the old have no very important advice to give the young, their own experience has been so partial, and their lives have been such miserable failures, for private reasons, as they must believe; and it may be that they have some faith left which belies that experience, and they are only less young than they were. I have lived some thirty years on this planet, and I have yet to hear the first syllable of valuable or even earnest advice from my seniors. They have told me nothing, and probably cannot tell me anything to the purpose. Here is life, an experiment to a great extent untried by me; but it does not avail me that they have tried it. If I have any experience which I think valuable, I am sure to reflect that this my Mentors said nothing about.

Thoreau je u svojoj dvadeset I osmoj godini otišao da živi u šumi I tamo proveo dve godine, dva meseca I dva dana. Iako je čitav projekat bio daleko od isposništva (koliba u kojoj je živeo je bila nekih 3km udaljena od njegove porodične kuće I on je sve vreme održavao kontakt sa ljudima), ipak je uspeo da prouči povezanost čoveka I prirode I pre svega kontemplira o savremenom konzumerskom društvu. Koliko nam treba da bi živeli? A koliko više imamo? Da li smo zbog toga srećniji? Radije – robijemo svojoj imovini, koju stvaramo ne zato što nam je preko potrebna, već zato što će nas po njoj ceniti drugi, ali pre svega mi sami. Robujemo sami svojim predrasudama. Živimo svoj život po nekim tuđim aršinima.

Po svemu sudeći, Thoreau je imao time of his life u toj kolibi, ali je ipak napustio I vratio se kući, vratio se porodičnoj fabrici grafitnih olovki I čak se svesrdno trudio da je usavrši. Reklo bi se – prošla ga je kriza tridesetih I rešio je da prihvati život takav kakav je bez puno prenemaganja. On ipak nikad nije odustao od ideje boljeg sveta I nastavio je da piše I propoveda svoja viđenja. Jedan je od velikih uticaja na anarhistički pokret, s tim što im se krajnji cilj razlikuje: dok bi anarhisti da ruše, on bi da popravlja. Recimo da je vodio dva života. Onaj koji mora, da bi mogao da priušti onaj koji želi.

Kakve veze ima Blue sa svim tim? Blue je u stvari srećnik koji je dobio novu šansu, kome je igrom slučaja uništen onaj obični život koji je tako lako mogao da živi, ali mu se nije dalo. Blue nije ni svestan da treba da se zahvali Blacku na tome. Dobio je priliku da bude sam sa sobom, da se pozabavi svojim smislom, da se otrgne od dead end posla, da smisli šta će dalje, ali Blue je malo retardiran I ograničen svojim nepostojanjem I ne zna šta će sa svim tim prednostima. On I dalje mašta o običnom životu. Black je, however, tragična ličnost. Black je napustio običan život I napravio lošu odluku. Pisao je knjigu koju niko, osim Bluea, neće pročitati. I ostao nesrećan kako je bio I pre toga.

Da li mi sve ovo daje ideju šta bi mogao da bude odgovor na pitanje “Kuda I kako dalje?”. Ne, baš naprotiv. Razara me saznanje da odgovor ne postoji. Ali postoji jedan deo u Gospel of Thomas, zbirci Hristovih citata (koje je izgovorio u svojim ranim tridesetim), koji ide nešto ovako:

Pitali su ga: kako da budemo bolji vernici? Kako da postimo? Kako da se molimo?
A on je rekao: ne lažite same sebe, ili kako bi se to na engleskom adekvatnije reklo, jer je naglasak na istini, a ne na laži – be true to yourself, jer svaka laž ispliva na videlo.

U duhu Thoreaua moram da se složim: ne verujem starcima, verujem samo svojim vršnjacima, makar oni danas imali I sto godina ili bili već odavno mrtvi.

Labels: Ghosts, Pol Oster, Thoreau, Walden

posted by Sophia @ 11:57 AM Comments: 11

Eh, Vitni da samo znas...

Isplakala sam se (od smeha). Prosudite sami:

"Да беше Витни Хјустон мртва, сега ќе се превртуваше во гроб. Вака, овој клип може само да и послужи како алиби зошто дрогата и е неопходна за да ги преживее сите овоземни трауми. Директно од ЕУ: Невена Цонева и I will always love you."

Update: iz nekog razloga kada sa Internet Explorera otvorim ovu stranu link, koji inace radi normalno na Firefoxu, nije dostupan. Pa evo ga za svaku slucaj:

http://www.on.net.mk/default-MK.asp?ItemID=FE382936AC6E504C87C9A298E748F78A

posted by Sophia @ 9:09 PM Comments: 3

rEKLAMA, bATO!

Ako ste s vremena na vreme surfovali po mom blogrollu sa desne strane ekrana, ali nikada niste kliknuli na link Cvece zla, ili jeste, ali vas je mrzelo da citate dugacke tekstove, sad svi lepo u glas da viknete Hrkljush, pa pesnice na celo. Izvesni Meho K. u svom poslednjem broju Cveca zla i naopakog prenosi apsolutno istinit i neocekivano emotivan intervju sa Radosem Bajicem, objavljen u Politici koliko malo sutra, u kom on objasnjava kako je i zasto nastao nastavak popularne serije Selo gori a baba se ceslja, nova serija zvana Lepo selo lepo gori a baba se ceslja nozem. Ako izvojite pola sata svog vremena za citanje ovog fenomenalnog teksta, preporucila bih vam da izdvojite jos koji sat za citanje ostalih. Iz nekog, meni nejasnog, razloga, komentare na tom blogu uvek ostavljaju neregistrovani posetioci. Dal se to registrovani boje da ostave link da ih Rados ne provali? Dal bi ga ostavljali da se Meho zove Milojko? Dal je to zato sto Meho ne ostavlja komentare kod drugih, pa mu citav portal udruzeno vraca milo za drago? Ko ce ga znati...

Ovde sam mislila da postavim isecak iz teksta, al necu. Klik hir.

posted by Sophia @ 9:52 AM Comments: 12