Brit Awards
Sinoć sam slučajno naletela na Brit Awards, i to odmah negde na početku, dok je Amy Winehouse pevala. Mislim da sam propustila da vidim kako Muse odnosi neku nagradu, ali Amy je sve to nadoknadila. Ima mesec ili dva kako sam čula za nju, ali nisam tada uspela da downloadujem više od dve njene pesme, valjda je previše ljudi downloadovalo isto, ne znam. Sinoć sam pokušala opet i ovaj put je uspelo. Sad meditiram.
Amy ne ume da se našminka, to sam primetila, mada moguće da joj je neko usrao šminku u tri sekunde pred nastup pa su se snalazili kako znaju. I rekla bih da je iznenađujuće self conscious, jer je čitav nastup bio nekako... odsutan, rekla bih. Njeni pokreti na silu. Kao da joj je nešto odvlačilo pažnju sve vreme. Možda mi se čini, možda je uvek takva. Sve u svemu, zbog toga mi se još više dopala, tako nesavršena.
Za Best male je jedan od nominovanih bio Thom Yorke. Dok su ga najavljivali kao kandidata samo sam čula deo jedne pesme u pozadini, i do treće reklame posle toga već sam imala čitav njegov album The Eraser (koji trenutno slušam i ne mogu da verujem koliko je dobar). Gde ja živim? Oni krelci na radiju puštaju pet pesama koje vrte u krug, a pokušala sam još gomilu drugih stanica i nekako se ipak vratila na njih kao najpodnošljivije. Tamo nema ni traga od Amy ili Thoma ili onog što je pobedio Thoma u kategoriji Best Male, a za kojeg, očigledno, nikad ranije nisam čula i već sam zaboravila kako se zove. Ali zato na radiju slušam one pepperse redovno, pa još moram da ih gledam i na Brit Awardsima...
Prvo su mi stali na žulj pre neki dan kada su bile neke američke nagrade, Grammy valjda. Ladno su, bez blama, izašli i bacakali se po bini uz onu pesmu gde rimuju Hay-o i Say-o (hejo sejo) dok je A-list publika ladno ustala i pljeskala ručicama ko uz narodnjake. Onda su mi se grdno zamerili kada su neku nagradu oteli mojim favoritima The Raconteurs (featuring Jack White). Na kraju sam još i sinoć morala da ih gledam, ali su bar svirali neku manje retardiranu pesmu.
Kao lični blam sam doživljavala kada su za internacionalne nagrade bili kandidovani Džastini, Kristine, Pinkuše i slični. Ipak sam u neverici primetila da je sve to prošlo bez kreštave Bijonse, ili sam je možda propustila dok sam downloadovala Thoma? Uspevala sam da se ozarim kad bi spomenuli Scissor Sisters ili The Killers ili Becka.
TV sam ugasila kada su na binu izašli Galageri. Nije da ne mogu da ih slušam, što sam starija sve više mi se dopadaju ljige, već ne mogu da ih gledam. Jako lično i tragično doživljavam isfenirane muškarce. Pogotovo kad ne razumem zašto na bini nije Damon umesto njih. Skroz sam retro, oni se pomirili, a ja još uvek bijem bitku za Blur. Kad smo kod Damona, The good the bad and the queen gostuju u Kool houseu 11. marta u 20:00 a ja sam ponosni vlasnik dve ulaznice i ne nameravam da ih preprodam. Pitanje je da li bi bilo zainteresovanih... Scissor Sisters su rasprodani (pu!). Takođe su u Kool houseu, 7. marta u 20:00.
Razmišljam ovih dana kako retko kad mogu da slušam jedan album od početka do kraja, ali ih ipak ima nekoliko. I to su albumi u koje sam zaljubljena i koje puštam kad mi treba malo motivacije sa strane. Primetila sam da su svi ti albumi prilično ženski, lagani i R&B obojeni, iako jako retko slušam R&B. Na dnevnoj bazi mi treba energija. Ali zato su valjda ovo specijalni rekviziti za specijalne momente:
Miseducation of Lauryn Hill*
Practical Magic Soundtrack**
Acoustic Soul – India Arie
Songs in A minor – Alicia Keys
The John Lee Hooker Collection
Les Negress Vertes – gomila pesama downloadovanih navrat nanos
* ovo je ujedno i CD koji ne vadim iz torbe, kao novčanik ili telefon ili PDA. Nikad ne znaš kad će da zatreba. Čvrsto verujem da će Lauryn doći sebi uskoro.
** Neke od najboljih stvari Stevie Nicks su ovde, iako obožavam i ostale koje nisu njene, a nalaze se tu. Nevezano za to, uvek kada pomislim na Stevie prvo što mi pada na pamet je koza, gledaoci South Parka znaju valjda zašto
Labels: muzika
posted by Sophia @ 4:51 PM
Comments: 8
