The good the bad and the me
Rekla sam neću da pišem blog. Radiću, čitaću, ionako nikad dovoljno vremena za sve što bih htela da pročitam, ima i neke stručne literature koja čeka, VP ima lepe planove za mene, imam sve razloge da se skoncentrišem na druge stvari, ali đavo ne da mira. Nešto fali. Šaljem ogromne mailove da nadomestim prazninu, ali to mu dođe kao skup poklon – narodu neprijatno što ne može da ti vrati istom merom. Danas ležim kući bolesna, pa sam rešila: ja ću da pišem, kome se ne sviđa nek ne čita. Planiram bebu u skorije vreme, pa neću da se uzbuđujem oko gluposti.
U nedelju sam imala date with the past. Više nego srećna sam bila što idem da gledam Damona, Pola Simonona, Tonyja i Simona iz The good the bad and the queen (Damon očigledno ima Klint Istvud fetiš), pisala sam prijateljicama o utiscima, i tek posle toga mi je došlo u glavu zašto sam toliko vezana za tog Damona. Prošlost, planovi... M. je planirao da postane rock star, a ja sam planirala da ga, kad me kao jelte rock star upozna sa Damonom, prevarim sa istim... Planovi su pali u vodu. Damon je tada bio babyface dečkić koji se trudio da bude maksimalno kul, valjda iz straha da ne ispadne budala, kako se ljudi u tim godinama obično boje, pogotovo kad ih neko stalno gleda i poredi s nekim drugim. Gledala sam ga uživo prvi put negde u to vreme, u jeku njegove slave sa Blurom, pre skoro deset godina. Danas je totalno drugi čovek. Samouveren, posvećen, čovek koji može da priušti da mu nije stalo da impresionira bilo koga. Kad sam ga slušala kao dečkića bila sam prilično entizijastična o životu koji me čeka, uverena da ne postoji planina koju ne mogu da osvojim. Danas, kad ga slušam tako zrelog, gledam u nazad u propuštene prilike, sanjam ih, da budem totalno iskrena, i strahujem da će ih biti još. Molim boga da su mi razlozi što ih propuštam toliko dobri da i za desetak godina deluju legitimno. I dalje planiram da planinarim, čak se ispostavilo da su planine lako osvojive, ali ne možeš svaku da stigneš, moraš da selektuješ... I tu dolazimo do donošenja odluka, stvari u kojoj sam neviđeno loša! Ali, ne osećam se staro, ni malo, zaista. Neću se osećati staro ni kad budem imala 90 godina, sigurna sam. Stvar i jeste u tome što želim da živim punim plućima. Ali sam sticajem okolnosti zadnjih godinu dana on hold...
Nego. Muzika toliko dobra da sam na momente zaboravljala da se njišem i zatvorim usta. Sve mnogo bolje zvuči uživo nego na albumu. Album ima malo previše elektronike, koja mi ne bi smetala da ih nisam čula uživo, ali ovako ipak bode uši. Uživo Damon mnogo bolje peva, verovatno voli publiku i binu. The Bunting Song je pesma napisana da baš on dođe do izražaja. To je pesma gde smo nas dvoje imali «momenat». Čovek se toliko uživeo u pevanje, ja sam se toliko unela u slušanje, da sam pred kraj pesme shvatila da dok peva gleda direktno u mene (ne, ne umišljam, bilo nas je puno, ali znam kad neko gleda u mene), a ja sam ga gledala sa facom koju imam kada gledam neku neverovatnu scenu u odličnom filmu. Mama me je par puta imitirala i ako joj je verovati delujem ko debil. Dok sam shvatila šta se dešava i malo došla sebi, pesma je već bila gotova, a Damon se preselio za klavir da se tamo malo egzibicioniše. Onda sam prebirala po svakoj sekundi te pesme, i mogu da se zakunem da Damon nije umro od smeha, već je baš dao sve od sebe. I baš me briga ako sam izgledala ko debil. Nek vidi šta mi je uradio.
Sala odlična (Kool Haus), ozvučenje fenomenalno (nisam mogla da se ne setim koliko je katastrofalno Blur zvučao u pokojnoj Varsity Areni gde do refrena nisam mogla da provalim koju pesmu sviraju), intrumenti jevtini, ali zato muzičari carevi... Simon Tong iz Verva (gitara), Paul Simonon iz Clasha (bas), Tony Allen iz Africa 70 (bubnjevi) i Damon Albarn (glas, klavir, gitara, zviždanje, melodika...).
posted by Sophia @ 10:15 AM
Comments: 6
