Kad ti se ne da
Tamo neko: Bluemountain Motel, can I help you?
Ja: Dobar dan, ja sam ta i ta, imam rezervaciju za sutra uveče, koju moram da otkažem zbog bolesti.
Tamo neko: kako ime još jednom?
Ja: kažem
Tamo neko (posle 10 minuta traženja): sorry, ali ne mogu da te nađem, jesi sigurna da nije neki drugi hotel ili motel?
Ja: jesam, nema veze, ionako ne dolazim...
A mislim se, da sam kojim slučajem zdrava i da sutra odemo kako smo planirali, pa ne nađemu sobu tamo gde smo mislili da nas čeka, pa ne nađemo ni bilo gde drugo, jer je ovo doba godine popularno za vikende van grada, pa... pa ja bih se osećala kao Jim Stuart u What a wonderful life. Tako se, u stvari, već osećam.
Trebalo je pre dve nedelje da odemo na Blue Mountain, planinu severno od Toronta, na oko 2 sata vožnje. Planovi su uključivali ski trčanje i sankanje. Prvi problem je nastao kada sam krenula po prodavnicama da kupim ski odelo za mene i gospodina, mlada gospođica to dobije čim dune prvi zimski vetrić, i shvatila da su rasprodani još tamo negde u novembru, kada je bilo toliko toplo da je delovalo da sneg nikad pasti neće. Okrenuli smo par brojeva i dogovorili pozajmicu. Drugi problem su bile čizme za sneg, koje sam posle nekoliko dana traženja, ipak našla.
Treći problem je došao u vidu 25cm snega u roku od tri sata koji je pao dva dana pred polazak. U petak ujutro se budim, vidim ledenu kišu kako pada, palim TV, a tamo predviđanja o još tri metra snega... Hvatam se za telefon, zovem motel i pomeram skijanje za dve nedelje, tj. za sutra. Tog dana, čini mi se, autoput 400 je zatvoren zbog saobraćajne nesreće u kojoj se nasukalo preko 70 automobila. Gardiner Expressway je zatvoren jer su ledene naslage sa CN towera i drugih visokih, poslovnih zgrada iz centra padale. Tog popodneva sam gledala kako se led, koji se nekako nataložio na jednu stranu zgrade, odvaja sa dva sprata i pada na parkirani automobil ispod... Kažu: desi se nekad, ali stvarno jako retko. Da bi se to desilo, treba da pada takva i takva kiša, na tolikom vazdušnom pritisku, da duva baš takav i takav vetar i odatle, a posle toga treba da bude baš ovakvo i ovakvo vreme... Probudim gospodina i objasnim mu da mu je proslava godišnjice braka pomerena za dve nedelje.
Posle dve nedelje stanje na putevima bolje, snega nema, mada i dalje postoji šansa da ga ima na planini. Možda ne bi skijali, ali bi bar pobegli iz grada, disali svež vazduh, šetali, ma samo gledanje planina ili makar brda bi mi godilo! Ali, bilo je dovoljno da jedan kolega dođe na posao bolestan, pa da sada ja, ne prestajući da kašljem, sa visokom temperaturom, bežim od svog deteta i otkazujem jedini potencijalni pobeg iz grada.
Kad malo bolje razmislim: svaki moj pokušaj u zadnjih godinu i po, možda i više, da pobegnem negde makar na vikend se izjalovio.
U svakom slučaju, nema ništa od mog plana da uživam u prirodi, napravim par fotografija koje će da me podsećaju na nju, pa ih onda možda i stavim ovde da ostavim utisak ljubitelja prirode i privučem slične na blog...
posted by Sophia @ 10:37 AM
Comments: 4
