Nerazumevanje
Ovo je jedan od onih dana. Juče je bio još gori. Jedan od onih dana kada bih najradije da se osamim i kada se pitam zašto ljudi rade jedni drugima sve to što rade. Nerazumevanje i slaba komunikacija su ključ. I predrasude. I svašta još.
Da me je neko pitao juče šta me je to toliko potreslo, rekla bih nešto što ne bi svakom zvučalo legitimno: rekla mi je to i to bez ikakvog povoda, takvim i takvim tonom; pogledao me je optuživački kao da sam nešto loše uradila, a nisam; čitav svet se urotio protiv mene... Što joj je to trebalo? Šta ona ima od toga da mi presedne dolaženje na posao koji volim i koji dobro obavljam? I onda sam počela da prebiram po stvarima koje sam joj nekad rekla da proverim da li se zbog nečeg uvredila pa mi sad vraća. Stani, rekoh sebi, pa što joj tražiš opravdanje? Zato što je tako lakše. Lakše je ubediti sebe da ljudi nisu loši već su zbog nekog nesporazuma pobesneli. A nesporazuma uvek na pretek.
Na jednom blog portalu ima blogova koje redovno čitam, bez odlaženja na naslovnu stranu. Juče sam, utehe radi, otišla na naslovnu da potražim još blogova koji bi mi povratili veru u ljude. Najgora odluka koju sam mogla da donesem. Toliko podmuklosti, nerazumevanja, ulizivanja, lažnog ličnog marketinga... Ljudi (uglavnom) polaze od predpostavke da su svi gluplji od njih. I ružniji. Uopšte, manje vredni. Ima onih koji to shvataju pa smisle odličnu marketing kampanju kojom okupe grupu ljudi oko sebe i nazivaju ih svojim obožavateljima. Ima onih kojima nije stalo, njima skidam kapu. Još jedan način da oceniš čoveka je način na koji dele komplimente. Šta nam kompliment govori o nekom ko ga deli ovako: ne piše bog-zna-šta, ali volim da mu odem na blog? Naišla sam tu na tačno ono od čega sam želela da pobegnem.
Vrlo brzo sam zatvorila laptop i odvela dete u park. Mala je budući predani džoger, tako da smo trčale do tamo i nazad. Trčale smo i malo u krug kad smo stigle u parkić. Pa smo malo disale i istezale se. Onda smo se spuštale niz tobogane i ljuljale se. Nema te boljke koju dete, čist vazduh i malo trave ne mogu da izleče. Stvari su počele da kreću na bolje.
Od kako smo se preselili u raj za decu, koji ljudi iz centra zovu "suburbia", sa podsmehom opet, jer kako bi smo se tešili da nam život ima smisla kada se ne bi smejali tuđem besmislu, moje dete je počelo da se igra sa gomilom neke različite dece: plavookim i plavokosim belcima, svetloputim i tamnokosim potomcima Španaca i Turaka, azijatima, decom intelektualaca i decom samozaposlenih kontraktora, decom imigranata i decom starosedelaca... Prihvatili su je i počeli svaki dan da kucaju na vrata zovući je da se igra s njima, iako je najmlađa, jedina devojčica u užem komšiluku i iako svoje igračke tada još nije iznela napolje da se i oni igraju s njima. Nisu je drugačije tretirali ni kada je iznela svoj auto i bicikl, igračke za pesak i roze loptu za fudbal. Sve su ih isprobali, a ona po prvi put nije plakala. Pošto je silno nervira što je njen mali bicikl sporiji od onih malo većih, jedan dečkić je jednog dana ponudio da je gura da zajedno stignu nekog trećeg. Onda je ona gurala njega. Naviknuta na malu decu u obdaništu s kojom stalno mora da se bori za svoje mesto pod suncem, ovo društvo starije dece među kojima ne mora da se dokazuje je totalno promenilo. Ne leči svoje frustracije kući, kao prvo. Jako joj je stalo da svi budemo srećni, kao drugo, i razmišlja o posledicama svog ponašanja. Ima neverovatne izlive dobrote koje me dovode do suza.
Logični zaključak prethodnog pasusa bi bio: šta im se to desi pa ih promeni? U tome i jeste stvar: ne promene se mnogo. Ljudi ovde jesu pretežno ljubazni i pristojni. Ma, ljudi svuda su dobri, uglavnom. U komšiluku smo i mi veliki jako lepo dočekani. Većinu problema (uglavnom na poslu, e da, i na blogovima) imam sa Evropljanima, i to uglavnom onima iz bivših komunističkih zemalja. Ne svima, naravno, ali nađe se neko. Kao ona na poslu, na primer. Ima nešto u našem odrastanju zbog čega se osećamo manje vredni, pa onda napumpavamo samopouzdanje gledajući odozgo na sve druge. Pogrešno, totalno pogrešno. Bez obzira na sistem u kom smo odrasli, na traume iz detinjstva, pedigre i šta sve ne, svi smo mi u duši dobra deca, samo treba da damo šansu i sebi i drugoj dobroj deci.
Posle parka smo se istuširale i zaspale ko bebe. Ja - spokojna posle gore navedene analize i spoznaje.
Jutros se budim čila i trebalo mi je čitavih pet minuta da se setim problema na poslu. Ali kad sam se setila odjednom sam osetila umor. Lepo je imati karijeru, voleti svoj posao, biti dobar u njemu. Lepo je fino zarađivati. Sve je to lepo dok znaš kako sa ljudima, ali uvek se setim jedne scene: sedela sam za svojim stolom kraj prozora, drugi sprat, u kancelariji mukla tišina, niko ni sa kim ne priča, jer niko ni sa kim nema zajedničkih tema. Ja radim i razmišljam o tome kako moram da menjam posao, a napolju veje krupan sneg. Odjenom se neki čikica pope merdevinama do mog prozora, sa spoljašne strane, po onom snegom, i krenu da ga pere. I peva. Sam sa sobom i sam sebi gazda. I smeška se meni unutra. Bilo me nešto sramota.
U svakom slučaju, izgleda da je opet vreme za Dostojevskog. Da mi podigne nivo razumevanja okoline.
posted by Sophia @ 10:08 AM
Comments: 25
