Geek Heaven

Bal Vampira

Moje malo Čudo u septembru kreće u školicu, a tek u decembru puni četiri godine. Da.

Krenula je u obdaniste kada je imala 17 meseci. Osećala sam se ko da je izdajem i stavljam dželatima u ruke, nisam jela, spavala i izlazila iz klonje prvih nedelju dana, a ona... Ona ni jednom nije zaplakala zamnom. Mesec dana je posmatrala situaciju, a onda je preuzela kormilo.

Sa dve godine i pet meseci sam je stavila kroz vrtlog selidbe i opet menjanja obdaništa. Ovaj put je dve nedelje plakala kad sam je ostavljala, a kad sam dolazila po nju, nalazila sam je kako u parku iza obdaništa viri kroz ogradu i viče "mama de si?". Iako nisam imala tremu pre polaska tamo, posle prve takve scene opet nisam jela, spavala, izlazila iz klonje dok ona nije prestala da me traži negde iza ograde.

U treće obdanište je krenula sa tri godine, jer je bila nesrećna u ovom srednjem (mislim da je zato jer tu nije uspela da postane vođa), pa su i vaspitačice bili nesrećne zbog nje i tražile joj dijagnozu. Tada, na nesreću, nisam visila u wc-u dan i noć i nisam smršala ni malo. Sve je prošlo kako treba u tom trećem obdaništu i još uvek je. Naravno, glavna je...

I taman kad nema više selidbi i kad smo svi srećni i zadovoljni obdaništem, mora se u školicu. Samo par dana nedeljno, ali opet...

Sinoć bila na roditeljskom sastanku sa budućom učiteljicom. Stidim se da priznam, ali prvo što sam uradila je bilo da overim roditelje i njihove boje. Skot sam, šta da radim. Bila je samo jedna mama Indijka (uzdah olakšanja goes here), nekoliko Kineza, sasvim pristojnih, položili (kod mene), jedan par nekih Filipinaca ili tako nešto, nisu položili, jer su došli obučeni ko da idu na plažu i onda pustili dete da divlja okolo, jedna verovatno Iranka sa snuždenim sinom, ona je bljak, u majici na bretele i samo je naređivala nešto malom, a deteta mi bilo žao, em je bio tužan em je delovao starije od sve druge dece, pa očekujem da će da leči frustracije na mom detetu i markirala sam ga kao nekog koga treba držati na oku, i bilo je gomila belaca, jedna naša mlada porodica (odmah smo razmenili telefone i sjebano konstatovali da će nam deca verovatno ići različitim danima u školu, ali da moramo (MORAMO!) da se družimo...) Bila je i jedna u crveno ofarbana (garant Poljakinja), malo punija, ali dojmljiva, pa sam rešila - muža ne šaljem na roditeljske sastanke. Bila je jedna koja je postavila dva pitanja, oba pitanja koja sam ja htela da pitam, pa sam je obeležila kao srodnu dušu i mentalno je fotografisala radi daljeg druženja i špijuniranja učiteljice.

E učiteljica. Ko prava učiteljica sa severno-američkog kontinenta: pomislila bih da je dike zbog boje glasa i pokreta koje je imala, ama ič ženstveno u sebi nema. Mislila sam da pušta malo kosu da maskira lezbejstvo, međutim, primetim da ipak ima prilično elegantan okvir naočara i to mi je dalo nade. Drugi put elaborat o značaju okvira. Onda je spominjala svoje sinove - aha nije dike, mada i da jeste, šta moje dete ima s tim. Ali morala sam dobro da se potrudim da pređem preko cvetne suknja na lastiš. Tu suknju sam u stvari prvo primetila, ljudski me bilo strah za moje dete. Da je Amish ili Menonite, sve bi mi to delovalo normalno, ali nije, i brale kad sam je videla prvo što mi je palo na pamet su one žene iz Jute ili neke druge pizde materine koje hrane svoju decu sirovim mesom i ne čiste kuću, jer se imunitet odlično gradi u svinjcu. Ali dobro, prvi utisak često vara, pa tako i ovaj moj.

Imala je PowerPoint prezentaciju. Taman kad sam rešila da mi se dopada počela je da čita sve od reči do reči sa slajdova. Ipak je malo pričala i preko toga.

Iznenađujuće, ali najmanje od svega mi je smetalo što se prema nama ponašala kao prema deci od 3 godine. Kanda mi je tako nešto i trebalo, a može biti da mi u stvari i jesmo stari samo onoliko koliko i naša deca. Ako se uzme u obzir da nekad ima dana kada, htela - ne htela, moram da se spustim na nivo trogodišnjaka i tu provedem čitav dan (iskreno, baš mi ništa ne fali tada), mislim da nam je ona učiteljica dala tačno ono što nam treba: naređenje, ne uveravanje, da će sve biti u redu.

Pričalo se o tome šta treba da uradimo da dete bude spremno, šta da pakujemo, kako da ih dovodimo i odvodimo, o nastavnom planu i načinu učenja. Najviše mi se dopalo što ih uče "social skills" sa akcentom na tome da kada jedno dete kaže nešto silly, da ne kažem tupavo, niko ne počne da se smeje i upire prstom, jer ako se to desi nekom, taj više neće hteti da priča. Naravski. Ali odmah mi je prošla kroz glavu situacija u kojoj sam se ja našla u četvrtom razredu osnovne, kada mi moja učiteljica nije verovala da sam neki rad iz biologije napisala sama i pred čitavim razredom me optužila da mi je to pisala mama, pa je onda krenula da se smeje, što je bio poziv drugoj deci. Pa onda naše školstvo vrhunsko...

Ali, vezano za to, gledam nekad sebe i ljude ovde odrasle. Kada se nađemo u situaciji da neko odvali neku glupost, ja jedva zadržim osmeh, ali krenem da gledam da li je neko drugi odreagovao, očekujem nečiji pogled, pa da u tišini ismevamo tog nekog glupana. Međutim, niko drugi ne pravi ama baš nikakvu grimasu i svi se prave kao da je sve u redu. Čovek se uči dok je živ, pa sam se i ja naučila lepom ponašanju tako kasno u životu.

Elem, nema klonje, za sada. Govorim sebi da će biti sve u redu. A mala neće da čeka septembar. Hoće sad pa sad.

posted by Sophia @ 2:07 PM Comments: 17