Danas kada postajem pionir
Ovaj protekli 25. maj, kao i većina prethodnih, verovatno u zadnjih dvadesetak godina, nisam ni primetila. Ove godine je bio značajan jer sam videla Dijega uživo. Onaj Dijego, Dorin brat od tetke, što spašava životinje negde u Južnoj Americi. Lepo peva Dijego. Ali dosta ljudi čije blogove čitam su se raspisali o Danu Mladosti (ubipacijentić, sklblz, mooshema...) da su uspeli da skinu ljušturu indiferentnosti s mene. Svaka vam čast! :)
Prvo što mi pada na pamet je slikanje onog dana kad sam postala pionir. Pao mi kamen sa srca što niko nije provalio da nisam uspela da zapamtim zakletvu (svi smo je uglas govorili) i bilo mi je drago što je tata bio prvi u redu roditelja i stalno skakao i mahao mi. Vratili su nas u koloni dva po dva do škole, iz nekog razloga nisu dali da nas roditelji odvezu do tamo, da bi se slikali kod fontane u školskom dvorištu. Tata je kolima pratio kolonu i mahao meni žednoj i umornoj... Uglavnom, kad smo se dokopali fontane, brže bolje sam sela na ivicu, ali sam ubrzo bila podignuta i pomerena u prednji red kao niska. Tata se i dalje kezio njegovim ogromnim ustima i plavim očima, mahao rukama ko sumanut i držao se za vrat i kosu, dok nisam shvatila da pokušava da mi kaže da namestim maramu ili kapu, ili oba. I nešto sam nameštala, na šta je tata tek onda pao od smeha, pa sam onda i ja počela da se smejem i - klik, slikaše me nespremnu.
Na slici: maramin čvor stoji na mom desnom ramenu, kapa stoji popreko sa petokrakom na levom uvetu, a ja se smejem otvorenih usta ko svi srećni, onim velikim ustima nasleđenim od oca mi. A tamo gde drugima stoje prednja dva zuba (obe jedinice) - rupa.
I ta rupa u ustima me je uvek podsećala na Dan Mladosti zbog ove fotografije. A opet je tata kriv. U vreme kad sam imala mlečne zube, zaboleo me je neki pozadi (zub). Baš onako ljudski. Tata je ko na robiju krenuo samnom kod zubara, ali pošto je uvek imao problem da me gleda kako patim, a pored toga ima neobjašnjiv strah od zubara, rekao mi je da će da me čeka ispred ordinacije, a da ja samo kažem teta zubi šta mi je. A teta zuba je bila mnogo pričljiva i nije mi dala da dođem do reči. Nije ništa ni pitala, samo mi je jednim pokretom ruke zabacila glavu unazad, usta se sama od sebe otvorila, pipnula moja prednja dva zuba i konstatovala da se klimaju. Pre nego što sam znala šta se dešava, sa dva pokreta palcem ih je izvadila. Bolelo? Nije. Ne znam kako. Uglavnom, bila sam krezava godinu dana, a od pionirske slike vučem naviku da se slikam zatvorenih usta. Onaj kutnjak što je boleo je prestao da boli. Misteriozno. Tata se za malo posvađao sa zubarkom.
I još jedna asocijacija na komunizam je incident koji se desio negde oko Dana Armije kada smo u popodnevnom delu celodnevne nastave morali da napišemo pesmicu o Armiji. Već je tad bilo evidentno da od mene nikad neće biti pesnik. I tada sam prvi put shvatila da je kod pisanja problem samo da krene, ali kad krene onda samo klizi. Trebalo mi je 40 minuta da smislim prva dva stiha:
Armijo mila,
gde si se skrila.
Još jedan minut sam kontemplirala o dužini pesme, setila se da pesme obično imaju četiri stiha, te mi stoga trebaju još dva, pa sam obrisala tačku, stavila zarez, i oduševljena brzinom kojom mi je sledeće palo na pamet, dodala:
kada si uvek
hrabra bila.
Posle "uvek" nisam stavila zarez, iako bi neka manje pismena deca to uradila.
Učiteljica se malo zagrcnula, ali je uspela da održi umereni osmeh na licu, mada joj su joj se kasnije, dok je čitala tuđe pesmice ramena, još dugo tresla. Rekla mi je da je pesmica jako lepa i da obavezno pokažem mami i tati. I poslušala sam je. Oni nisu krili smeh i oduševljenje. Samo su mi rekli da je ne pokazujem više nikom.
Kako je sve u svetu ispovezano i isprepletano, tako moje slikanje sa zatvorenim ustima vuče koren od onog dana kada sam postala pionir. Moj antitalenat za pisanje pesama i rimovanje su proizveli intenzivno nepoštovanje marksističke ideologije. Tatino teško podnošenje svakog bola koji me je ikad zadesio je rezultirao u rušenju mog životnog sna - da kad porastem postanem Lokica. I tako... Life goes on.
posted by Sophia @ 2:30 PM
Comments: 7
