Kureishi i ja - Intimni okrsaj
S' obzirom da sam pročitala na Blogowski blogu da je jedna bitna stavka u vođenju bloga redovno pisanje, i da bi, ako ne mogu to da radim, bio red da bar obavestim javnost ili da čak zamolim nekog da piše u mom odsustvu, evo otvaram konkurs za suplement blogera. Šta ja znam, možda ima ljudi koji toliko pišu da im je malo njihov blog. Ili im se neke stvari ne uklapaju u temu bloga. Kod mene nema teme, osim možda da što ste veći gik to bolje po vas. S druge strane, nisam baš zagovornik svakodnevnog pisanja. Imala sam jedan drugi blog i u to vreme sam osećala organsku potrebu da nešto napišem svaki dan, pa to nije uvek bilo bogznakako interesantno. Ne kažem da je ovo fenomenalno, ali se ipak osećam bolje kad nešto stavim. U stvari, da budem iskrena, ima stvari koje napišem ali ne stavim na blog. Znači – selektujem.
Ali, htedoh da pišem o jednoj knjizi. Intimacy od Hanifa Kureishia. Knjiga je kratka, i dok sam je čitala, po prvi put od ne znam kad, možda čak ikad, sam krenula da vadim odlomke i zapisujem ih, tj. otkucavam. Onda sam shvatila da ću ako nastavim prepisati čitavu knjigu. Pirateriju knjiga ipak ne konzumiram. Nekad se kralo, nije da nije, ali to onda kad nije moglo da se kupi, a sad može. Klinci nek kradu.
“Hurting someone is an act of reluctant intimacy. “
Počeću od toga da Hanif smatra da je intimacy u stvari povrediti nekog ko te voli. To se on pravda da je to što je rešio da ostavi i povredi ženu s kojom ima dvoje dece, u stvari, intimnost. Postoji onaj fenomen oženjenih muškaraca da nekoj drugoj ženi krenu da kukaju kako su nesrećni u braku toliko da se ta druga žena smiluje na njih, i prosto ga zamoli da prevari svoju ženu s njom, naivno verujući da je baš ona ta koja će ga izlečiti od notorne nesreće, patnje i života bez smisla. Mnoge moje prijateljice su padale na te fore, a ja sam ih, vazda trezvena upozoravala da je to samo navlakuša. I meni su to pričali, ali uglavnom ružni i/ili matori muškarci, pa nije bio problem ne podleći iskušenju. Međutim, pala sam na Hanifa. Ako predpostavimo da je knjiga autobiografska, kao što je ja gledam, i da je glavni junak dobrim delom Hanif lično, e pa da, u prvih nekoliko desetina stranica uspeo je da me šarmira. Čak sam mu za malo poverovala da mu je žena aždaja, iako dobro znam da sve žene, tj. supruge tako izgledaju kad ih muževi opisuju. U tom delu knjige on je divan otac, čovek od karijere, žrtva svoje aždaje, koja i nije tako loša osoba, osim kad je s njim. On se leči tako što balavi za lepim ženama na ulici.
Hanif je bolno duhovit u tom delu knjige, od komičnih i iskrenih priča o dečjim dogodovštinama (đe me nađe) do komičnih i nadasve ljudskih dijaloga između muškarca i žene koji godinama žive zajedno i večito vode power struggle. Očigledno je da se muškarci i žene ne razlikuju onoliko koliko smo mislili. Želje, nadanja, razmišljanja, frustracije u vezi brakova i veza... sve nam je to isto ili bar slično. Toliko mi se dopao da sam se uhvatila kako gledam njegove fotografije na koricama knjiga, na njegovom sajtu i zamišljam kako uspevam da nasmejem tog namrštenog, prelepog čoveka i kako na belom konju odlazimo u njegov dvorac gde nam se deca lepo igraju, a marihuana raste na svakom ćošku... Da, da, on je kao i ja, mislila sam tada, vazda zabrinut, namršten i duhovit jedino dok piše. Da, on je moja srodna duša... Dođi da te spasim...
Onda se nešto desilo s njim, prestao je da mi se kao čitaocu uvlači, i počeo je iskreno da prepričava sve svoje grehove. Recimo da je počeo da piše knjigu da bi mu žena oprostila i možda čak da joj ublaži bol, ali recimo takođe da mu je u međuvremenu zabranila da viđa decu ili se ispostavilo da sasvim fino može i bez njega i brzo našla nekog drugog, uglavnom, knjiga odjednom dobija novi smisao – da povredi, uvredi, ismeje ženu. Tada sam shvatila koliko sam blesava bila («ma svi ste, bre, isti!»).
Lista njegovih grehova prema ženi je toliko dugačka i toliko gnusna da ženino stalno zanovetanje i ismejavanje deluju kao dečja bockanja. Ali ja se vraćam na ono isto: zašto si morao da napišeš knjigu o tome, da joj kažeš i ono što nije znala i što je bolje da ne zna, da čitavom svetu ispričaš koliko je luda i glupa bila što ti je rodila dvoje dece ne primećujući da je u stvari ne voliš?
On je, dakle, muškarac vazda nezadovoljan. Bio je to i pre nje, ostao je to i s njom. Sve vreme njihove veze on je imao druge. Ali, setio se da treba da ode tek kad se, naravno, zaljubio. I sad se pravda. Činjenica je da, bez obzira da li je varao pre toga ili ne, ostavio je jer voli drugu, a ne zato što je nesrećan. Ali, on bi da ga ja shvatim i razumem i s njim zajedno ujedam njegovu ženu. E pa sori bajo.
“ But why do people who are good at families have to be smug and assume it is the only way to live, as if everybody else is inadequate? Why can't they be blamed for being bad at promiscuity?”
Provlači on kroz priču i svog prijatelja koji obožava svoju ženu i decu i koji pokušava da mu skrene pažnju na to da će njegova deca dosta patiti. Postoji i jedan drugi prijatelj koji je ostavio ženu i decu, ali nikad nije uspeo da se usreći s nekom drugom i kao samac živi prilično besmislen život. Ipak, kaže da se ne kaje. Ruku na srce, Hanif se stvarno trudi da da više uglova gledanja, valjda podilazeći svim profilima čitalačke publike, pre svega ženama koje će se tešiti da je njihov muž opisan u stvari kao ovaj baja što je lud za ženom.
Ali on sam, ipak, odlazi. Svestan šta će to uraditi i ženi i deci. U jednom momentu iskrenosti priznaje da mu nije dovoljno što ostavlja ženu, već želi i da je uništi. Možda je ne voli, ali je i dalje ljubomoran i ne želi da je vidi s nekim drugim. Ali bar joj čini uslugu i odlazi, većini muškaraca je to jedini razlog što ostaje: da ne bi videli ženu srećnu s drugim.
Neviđeno sam ljuta na Hanifa, ali i neizmerno zahvalna na tako iskrenom insightu u mušku dušu. Koja god da mu je bila namera kada je pisao knjigu, da povredi ženu ili da obraduje ljubavnicu, ili ništa od toga, on je u stvari pogazio sva nepisana pravila muškog bratstva i rekao svima, pogotovo ženama kojima nije mučno da čitaju knjige sa ovakvom temom, šta se ustvari dešava in the mind of married men. Mislim da je vreme da sada neka žena napiše odgovor.
Brit Awards
Sinoć sam slučajno naletela na Brit Awards, i to odmah negde na početku, dok je Amy Winehouse pevala. Mislim da sam propustila da vidim kako Muse odnosi neku nagradu, ali Amy je sve to nadoknadila. Ima mesec ili dva kako sam čula za nju, ali nisam tada uspela da downloadujem više od dve njene pesme, valjda je previše ljudi downloadovalo isto, ne znam. Sinoć sam pokušala opet i ovaj put je uspelo. Sad meditiram.
Amy ne ume da se našminka, to sam primetila, mada moguće da joj je neko usrao šminku u tri sekunde pred nastup pa su se snalazili kako znaju. I rekla bih da je iznenađujuće self conscious, jer je čitav nastup bio nekako... odsutan, rekla bih. Njeni pokreti na silu. Kao da joj je nešto odvlačilo pažnju sve vreme. Možda mi se čini, možda je uvek takva. Sve u svemu, zbog toga mi se još više dopala, tako nesavršena.
Za Best male je jedan od nominovanih bio Thom Yorke. Dok su ga najavljivali kao kandidata samo sam čula deo jedne pesme u pozadini, i do treće reklame posle toga već sam imala čitav njegov album The Eraser (koji trenutno slušam i ne mogu da verujem koliko je dobar). Gde ja živim? Oni krelci na radiju puštaju pet pesama koje vrte u krug, a pokušala sam još gomilu drugih stanica i nekako se ipak vratila na njih kao najpodnošljivije. Tamo nema ni traga od Amy ili Thoma ili onog što je pobedio Thoma u kategoriji Best Male, a za kojeg, očigledno, nikad ranije nisam čula i već sam zaboravila kako se zove. Ali zato na radiju slušam one pepperse redovno, pa još moram da ih gledam i na Brit Awardsima...
Prvo su mi stali na žulj pre neki dan kada su bile neke američke nagrade, Grammy valjda. Ladno su, bez blama, izašli i bacakali se po bini uz onu pesmu gde rimuju Hay-o i Say-o (hejo sejo) dok je A-list publika ladno ustala i pljeskala ručicama ko uz narodnjake. Onda su mi se grdno zamerili kada su neku nagradu oteli mojim favoritima The Raconteurs (featuring Jack White). Na kraju sam još i sinoć morala da ih gledam, ali su bar svirali neku manje retardiranu pesmu.
Kao lični blam sam doživljavala kada su za internacionalne nagrade bili kandidovani Džastini, Kristine, Pinkuše i slični. Ipak sam u neverici primetila da je sve to prošlo bez kreštave Bijonse, ili sam je možda propustila dok sam downloadovala Thoma? Uspevala sam da se ozarim kad bi spomenuli Scissor Sisters ili The Killers ili Becka.
TV sam ugasila kada su na binu izašli Galageri. Nije da ne mogu da ih slušam, što sam starija sve više mi se dopadaju ljige, već ne mogu da ih gledam. Jako lično i tragično doživljavam isfenirane muškarce. Pogotovo kad ne razumem zašto na bini nije Damon umesto njih. Skroz sam retro, oni se pomirili, a ja još uvek bijem bitku za Blur. Kad smo kod Damona, The good the bad and the queen gostuju u Kool houseu 11. marta u 20:00 a ja sam ponosni vlasnik dve ulaznice i ne nameravam da ih preprodam. Pitanje je da li bi bilo zainteresovanih... Scissor Sisters su rasprodani (pu!). Takođe su u Kool houseu, 7. marta u 20:00.
Razmišljam ovih dana kako retko kad mogu da slušam jedan album od početka do kraja, ali ih ipak ima nekoliko. I to su albumi u koje sam zaljubljena i koje puštam kad mi treba malo motivacije sa strane. Primetila sam da su svi ti albumi prilično ženski, lagani i R&B obojeni, iako jako retko slušam R&B. Na dnevnoj bazi mi treba energija. Ali zato su valjda ovo specijalni rekviziti za specijalne momente:
Miseducation of Lauryn Hill*
Practical Magic Soundtrack**
Acoustic Soul – India Arie
Songs in A minor – Alicia Keys
The John Lee Hooker Collection
Les Negress Vertes – gomila pesama downloadovanih navrat nanos
* ovo je ujedno i CD koji ne vadim iz torbe, kao novčanik ili telefon ili PDA. Nikad ne znaš kad će da zatreba. Čvrsto verujem da će Lauryn doći sebi uskoro.
** Neke od najboljih stvari Stevie Nicks su ovde, iako obožavam i ostale koje nisu njene, a nalaze se tu. Nevezano za to, uvek kada pomislim na Stevie prvo što mi pada na pamet je koza, gledaoci South Parka znaju valjda zašto
Labels: muzika
O zohou
Pre nekog vremena sam otkrila ovaj Zoho writer (www.zoho.com ili writer.zoho.com) i oduševila se jer je izgledalo da su moji problemi sa file storageom zauvek nestali. Najveći problem, ne baš problem, ali nuisance recimo, je prebacivanje fajlova sa kompjutera na poslu, na moja dva kućna, s obzirom da vrlo retko koristim bilo kakve file storage rekvizite. Za sada najbolji, najjednostavniji i najbrži, je mp3 player, ako ne zaboravim da ga ponesem. A obično ga zaboravim. Tako da je Zoho izgledao kao rešenje svih problema. I to bi verovatno i bio da su mi security settings na poslu podešeni malo labavije.
Zoho radi ovako: uloguješ se, pišeš, tekst sačuvaš (takođe na Zohou), mailiraš ga, podeliš ga sa nekim drugim ko takođe ima nalog na Zohou, objaviš ga na blogu... Nisam isprobala sve to, ali to je ideja. S druge strane, tvoji fajlovi, tekstovi, šta već, stoje na nečijem serveru. Valja im verovati. Moglo bi iz ovoga da nastane milion konspirasi teorija.
Ono što mi se najviše dopada je izgled. Često se nađem isfrustrirana pred belilom standardnog word procesora (MS Office ili OpenOffice), pred onolikim belim listom koji treba popuniti. Zoho ga takođe ima (belilo) ali više podseća na mail writer, sa čim ama baš nikad nisam imala problema. Nije previše sofisticiran, ali ima sve funkcije koje mi trebaju i koje obično i koristim.
In an unrelated story... Danas imamo snežnu oluju, iliti snow day. Sedim kraj prozora, gledam sneg kako veje i evo me upravo radim od kuće :) U planu je peglanje i pravljenje špageta, guilty pleasure nas obe generacije. Narendaću i sir ne štedeći. Kad je bal nek je maskenbal... A i njoj je danas dozvoljeno gledanje crtanih u neograničenim količinama. Da nije -300 išle bi na sankanje. Vidim malo pre s prozora neki par gura bebeća kolica po ovolikom snegu. Koja li ih je nevolja naterala?
In completely unrelated story... Vratila sam juče Gravity's Rainbow nepročitanu. U stvari, "nepročitano" je overstatement, jer i ono što sam pročitala kao da nisam. Reč nepročitano može da znači i do pola pročitano. Neki drugi put. Deluje mi kao da ću pre pročitati dve iljade strana Against the day.
Trenutak iskrenosti
Nekad zadivim sebe svojom osrednjošću. Srećom pa bez obzira na to uspevam da se još po malo volim i imam razumevanja za samu sebe, inače bih umesto one prve rečenice napisala "nekad se ogadim samoj sebi zbog svoje osrednjosti". A istina je i tu i tamo, zavisno od prilike. To je valjda neminovno kada imaš prilično lepo mišljenje o sebi, a onda te neki tvoji postupci, dela, stvaralaštva - iznenade, kada malo odleže i kada ih pogledaš sa distance. Čemu sve to, zapitaš se. Koga pokušavaš da ubediš? Ionako je svima sve jasno bolje nego tebi. Sebe pokušavam da ubedim, da bi pregurala dan, nedelju, život. Problem je u travi, onoj zelenijoj.
Večni zagrljaj
Od kad sam jutros videla ovu fotografiju, ne mogu da je izbijem iz glave. U neolitskom nalazištu kod Mantove u Italiji, iskopana su dva skeletona u zagrljaju. Smatra se da su sahranjeni pre pet do šest hiljada godina, i jedino u šta su naučnici sigurni je da su zagrljeni, a ne u nekom klinču. Skoro su sigurni da su u pitanju muško i žensko, kao i to da su verovatno bili vrlo mladi, zbog očuvanih zuba, ali sve to treba još da se potvrdi. Takođe nije sigurno da li je u pitanju grobnica, jer je nepoznato da je iko ikada sahranjivao grupno.
Ono što mene najmanje zanima su polovi. Bili oni ljubavnici, brat i sestra, dve sestre, dva brata, dva najbolja prijatelja ili dva najcrnja neprijatelja, svaki taj scenario dobija na snazi tek kad bi znali okolnosti u kojima su se našli zagrljeni na samrti. Da li su znali da umiru? Da li je bilo iznenada i da li je taj zagrljaj bio pun straha? Da li je moguće umreti od tuge za nekim? Da li su ubili jedno drugo, ali ih je smrt stigla pre nego što su stigli da se razdvoje?
Desna ruka levog skeletona leži između njih dvoje, a leva ruka desnog skeletona je prebačena preko ovog drugog, što je, predpostavljam, znak da je desni skeleton umro kasnije. Lobanja desnog skeletona izgleda kraća, tako da je moguće da je to ONA. Njena desna ruka se ne vidi, verovatno je umrla ležeći na njoj. Ne vidi se ni leva ruka levog skeletona. Nekako, ne mogu da zamislim da bi ih iko sahranio u ovako nedirnutom, prirodnom položaju. Pre bih rekla da su na tom mestu umrli i nekako prekriveni, jer ih zveri nisu rastrgle. Ako ih je neko namerno zatrpao, onda je to uradio pre nego što je bilo koja životinja stigla, što znači da bi ih verovatno i razdvojio da su se mrzeli, a ne voleli, za života.
Da li ih treba razdvojiti da bi ih prostudirali i saznali više o njihovoj smrti, i eventualno, životima?
Ne. Nekad je nepristojno gurati nos u tuđu smrt.
