O bombardovanju sa zakašnjenjem
Ovih dana, bez obzira što dajem sve od sebe, ne mogu da izbijem iz glave godišnjicu bombardovanja. Doživela sam je van Srbije, i to je bio prvi put da me je bilo sramota ljudi koji me okružuju ovde u Kanadi. U stvari, možda ne baš prvi put, ali sam tada postala sigurna da nam nešto fali. Ali to je toliko kompleksna priča da ne znam odakle da počnem. I toliko problema se prožima kroz priču o bombardovanju da ne mogu nikako da ispričam pravolinijsku priču da bi bilo jasno šta sam htela da kažem.
Pre neki dan sam preko interneta gledala emisiju sa RTSa o Milenku Pavloviću, pilotu koji je bio žrtveno jagnje. Ne interesuje me šta ko misli o RTSu, i da li ću biti prozvana kao pripadnik prve Srbije zato što sam pogledala emisiju o poginulom pilotu. Pavlović je, kao komandujući, trebalo da pošalje dežurnog, mladog, pilota da se vine taj dan među sto napadača. Već duže vreme se pričalo da vlasti smeta što ih je tako malo izginulo. Kad je čuo o naređenju, vratio je pilota nazad, a on sam poleteo i bio oboren iznad Valjeva. Čitavo Valjevo se radovalo padu aviona, greškom verujući da je u stvari pogođen NATOv bombarder. Ključno mesto u čitavoj ovoj priči je izjava Milenkove majke da je zakukala kada je čula da je avion pao. Svi su je ubeđivali da ne treba da je tužna, da je to neprijateljski avion, na šta je ona rekla da to nema veze, jer je i pilot tog aviona nečije dete. E, takvim ljudima deca ginu pre njih. To je ona biblijska priča o Jovu. Takvi ljudi rađaju decu koji će pre da polete i poginu nego da žrtvuju svog podređenog.
Kao što Milenko Pavlović nikada nije proglašen za heroja, pošto, predpostavljam, nama nije pojmljivo da neko može da se žrtvuje bez da od te žrtve nešto i dobije, pa me ne bi čudilo da okolo već kolaju neke priče o tome kako je on u stvari živ ili recimo da je sve to uradio za dobru nadoknadu ili nešto slično, tako verujem da mu je u očima intelektualne srpske elite velika mrlja na rezimeu što je priča o njemu ispričana na RTSu.
I dok sam tako gledala njegovu majku, oca, ženu, decu i kolege, pade mi na pamet šta sam ja radila u to vreme. I bi me sramota.
Demonstracije i paljenje američke zastave
Za vreme bombardovanja sam bila u jednom manjem gradu u Ontariju. Prvog dana bombardovanja stigao je e-mail, kroz milion prethodnih inboxa, da ce ispred City Halla biti organizovane demonstracije protiv bombardovanja u sedam sati. Otišli smo. Na improvizovanoj bini su neki ljudi držali govore, a onda smo prošetali po glavnoj ulici, tj. centru grada u kome obično obitavaju kurve, makroi i bamovi. Problem je što drugi izbor nismo ni imali, s obzirom da je u pitanju indrustrijski grad koji je prostran, ali retko naseljen, gde je centar jedini relativno urban kraj, a sve ostalo shopping mallovi i stambena naselja. Teško je prisetiti se kog dana se šta dešavalo. Znam samo da su vremenom počeli da se skupljaju i drugi ljudi: Albanci koji su nas psovali i govorili da će zvati policiju da nas pohapsi jer ne pričamo engleski, a sad smo u Kanadi a ne u Srbiji. To nas je u stvari podsetilo da je glupo čitati govore na srpskom, jer šta imamo od toga da sami sebe ubeđujemo. Dolazio je hrvatski podmladak da nas gađa iz sobe iz obližnjeg hotela dok smo prolazili pored. Dolazili su i neki da nas podžavaju, mada nismo uvek bili presrećni da nas podržava vrlo stari čika sa teškim nemačkim akcentom ili lokalni komunista koji vazda nešto demonstrira i niko ga nikad ne uzima za ozbiljno već je postao nešto kao turistička atrakcija. S vremena na vreme bi se proneo glas da je u masi neki profesor sa jednog od lokalnih univerziteta, njegovi srpski studenti bi ga primetili i poslali do bine, gde bi oni obično odbijali da drže govore, ali bi obećavali da će pisati pro-srpska pisma i slati ih na bitne adrese i slično. Teško mi je pisati o tom periodu, skoro sve sam sistematski izbacila iz glave, ali mislim da su dolazili neki značajniji ljudi i držali govore, što ne znači da ih je iko i video, jer posle izvesnog vremena, ako je i bilo zainteresovanih turista koji su dolazili svako veče u 7 da vide šta se novo sprema na trgu, vremenom su i oni prestali da dolaze.
Međutim, onda je neko jedno veče zapalio američku zastavu, na šta se gomila Kanađana osetila uvređenim, jer ioako su fini, oni nisu i glupi. Videli su to, i mogu reći totalno ispravno, kao prstenac u dupe, al na finjaka.
"Odbor"
To prvo veče, posle svih govora, a pre prve šetnje, čovek koji je to sve organizovao je objavio da ko god je zainteresovan da na neki način pomogne može da dođe u srpsku kafanu, sto metara od trga, na sastanak gde ćemo se dogovoriti kako dalje. Čovek je bio dosta naočit, izgledom tačno onakav kako Srbi vide svog lidera - bitno je da je lep i zajeban, sve ostalo može i da nema. On je imao nešto što mnogo više vredi - pametnu i istrajnu ženu, koja je, gle čuda, bila sve samo ne Srpkinja, ali mnogo je više uradila za nas od svih drugih. Ne znam kako da pišem o njima, a da ne ispadne da ih ogovaram, jer iako imaju dosta mana, ipak su bili jedini koji su nešto pokrenuli. Ono s čim imam problem u stvari nisu njih dvoje, već ODBOR koji je formiran to veče. Sama ideja o njemu.
Prva stavka na sastanku je bila da se izaberu ljudi na čelima raznih sekcija. Ne sećam se najbolje, ali bio je tu odbor za odnose sa javnošću, pa informacioni, pa još neki... Ja, mlada, glupa, i naivna, što sam ostala i danas iako nisam više toliko mlada, sam se odmah javila da pitam da nije možda bolje da prvo smislimo strategiju, pa onda da se imenujemo, i tu me je podržao jedan, takođe mlad, ali ne i glup i naivan, jer posle te večeri nije više hteo tu da gubi vreme. Objašnjeno nam je, vrlo detaljno i mukotrpno, kako se samo debilima objašnjava, sa smeškom punim razumevanja, da to tako ne ide u stvarnom svetu, da se prvo podele funkcije, pa ćemu sutra sve ostalo. Aha.
Vlasnik kafane nam je dao prostor koji u to vreme još nije radio i doneo litre kafe i sokova. To prvo veče još niko nije bio dovoljno drzak da traži i besplatan alkohol.
Smestili su me u neki informacioni odbor (pošto sam bila napredna i imala kompjuter, zbog čega su neki imali ideju i da sam haker i da treba da raskrinkam Hrvate u kanadskoj vladi, ali o tome u nekom pasusu sa drugačijim naslovom) i ni dan danas mi nije jasno šta sam tačno trebala da radim. Trebalo je da pravim neke letke, što jesam, ali se ne sećam da ih je neko nekad štampao. Pisala sam neke e-mailove, svađala se po forumima sa Albancima i ostalim neprijateljima, pisala neke govore koje je kasnije neko drugi trebalo da čita, ali nije... Sve se svodilo na to da smo svako veče sedeli, pili besplatne sokove, stoka se nešto svađala i natezala, dogovarali se šta ćemo sutra, da bi sutra bilo nešto totalno deseto, nešto što je žena ovog gospodina predsedavajućeg smislila. Čula bi se i dogovorila sa ljudima koji je trebalo da drže govore, pre šetnje bi javila mužu u kom pravcu idemo, ali iako je svakom bilo jasno da mlatimo praznu slamu, većina je nastavila da dolazi, dok vlasnik kafane nije rekao da ne može više da ih snabdeva sokovima. Kažem "ih" jer sam ja dotle već prestala da dolazim.
Toliko se gluposti dešavalo na tim sastancima da ih ne mogu sve ovde napisati. Izabraću samo par koji su mi se usadili u sećanje. U stvari, mrzim sebe što ovo pišem, ali mislim da je fer. Jer, ovih dana primećujem intenziviranu mržnju prema dijaspori, i umesto da nas branim ja pišem nešto ovako, ali i ta mržnja, ili bolje reći netolerancija i nestrpljenje, je nešto što je bilo dosta intenzivno u vreme bombardovanja, i zato me ovo današnje doba jako podseća na bombardovanje, pa treba i to dotaći.
Dakle: dobila sam zadatak da napravim neke flyere tipa "mit i istina". Ne znam šta sam pisala, ne sećam se uopšte, moguće neke veliko-srpske istorijske fakte, a moguće da sam pisala o žrtvama bombardovanja. Tad sam shvatila šta znači raditi po naređenju i za "greater good". Uglavnom, donela sam ih šest, svaki se bavio jednom temom, na šta sam dobila komentar "da se razumemo, flyer je na jednoj strani, a ne na šest", pa sam ja rekla "to su šest flyera na po jednoj strani, a ne jedan na šest". Aaaaa. Bila sam mrtva umorna u to vreme. Nisam spavala ni jela, na koledžu je bilo pitanje da li padam godinu jer se nisam pojavila na gomili finalnih ispita, batrgala sam se u tome šta da radim u vezi bombardovanja, a da to bude korisno i da rezultate, jer očigledno sve što sam do tada radila niko nije koristio. U tom je ustao jedan promukli gospodin u odelu, nisam ga znala pa sam mislila da je bitan i da može nešto da uradi, a ispostavilo se da je prodavac nameštaja i da se njegova akcija svodila na proseravanje na tim sastancima ODBORA. Uglavnom, čovek ustade i poče monolog: "Slušaj ti. Šta je ovo?! Kakav je ovo flyer? Znaš li ti kakav flyer nama treba? Slušaj dobro: JA HOĆU da u jedan pasus staviš svu srpsku istoriju, od Skender Bega do danas. U šest rečenica. Jel to jasno?". Od mene je dobio neki odgovor tipa piši sam ako si tako pametan, svi su se malo promeškoljili, neki su krenuli da me brane, ali ja sam otišla i onda me više niko tu nije video. Govori koje sam dotle pisala niko nije čitao, ali kada im je opao broj angažovanih dobila sam e-mail od organizatora u kome mi udara krivicu što više ne pišem govore. Kad sam mu poslala jedan, rekao je da treba da dođem da ga pročitam, pa je još malo udario po krivici. Godinu dana posle bombardovanja, jača polovina i ja uđosmo u neku prodavnicu nameštaja i dočeka nas promukli, u onom istom odelu, sa debilnim kezom koji je trebalo da nas uveri da nas se ne seća, i reče: "Are you being taken care of?". Yes, thank you, rekli smo i prišli prvom crncu da nam proda metres.
Jedna druga scene zbog koje me, kad se setim, zaboli želudac, je vezan za jednog čoveka koji je takođe bio u informacionoj sekciji samnom, ili kako se to već zvalo, i njegovo je, pošto je bio ili profesor ili tako nešto, bilo da piše pisma MP-jevima, MPP-jevima, bitnijim intelektualcima, generalima u penziji... i čovek je to radio relativno uspešno, pri čemu smatram kao uspeh da dobije neki odgovor koji nije automatski generisan tipa "hvala na interesovanju, vaš MP će vam poslati autogram čim stigne". Onda je jednog dana trebalo da gostuje na srpskom radiju, ali mu je pred ulaz rečeno da je nepoželjan tu, kao i njegove usluge, jer je mutan. Izbezumljen čovek je pitao što je mutan i nikad nije dobio adekvatan odgovor od tih koji su doneli odluku, ali moguće da je saznao posredno. Ispostavilo se da su on i žena, kao mešoviti brak, došli u Kanadu preko neke sekte, da je kao i svaki normalni Kanađanin i verovatno kao svaki čovek iz tog ODBORA danas, kupio kuću i kola i ko zna šta sve još na kredit, i uvek se zezao na svoj račun govoreći da duguje državi oko $300K i da ne planira da ih vrati. Valjda mu nije palo na pamet da bi to neko uzeo za ozbiljno. Uglavnom, nekome je palo na pamet da njega "oni" (ko god to bio) drže u šaci i da je on možda "njihov" špijun. Njemu su izabrali da kažu valjda ono što su mislili da će biti najbezbolnije za njega: da, pošto nije pravoslavac, nema pravo da brani pravoslavce. Tada su neki ljudi skočili, rekli kako smo svi glupi, kako valjda i treba da nas brane ne-pravoslavci da bi se videlo da vredimo, ali dotle je već bilo kasno. Mene samo grize savest što nisam odmah tada prestala da dolazim, ali mislim da sam prestala dva ili tri dana kasnije. Čisto me bolesna radoznalost mučila, da vidim koliko nisko ćemo uspeti da padnemo.
S druge strane, nije bilo sve baš toliko jadno i bedno. Nekoliko ljudi, ispostavilo se vlasnika nekih uspešnih biznisa, koji su bili samo na prvom sastanku, oformili su neku sekciju čijeg se naziva ne sećam, ali je cilj bio reklamiranje. Posle nekog vremena su se pojavili i rekli: skupili smo toliko i toliko para od tih i tih sponzora i u Toronto Staru kupili čitavu stranicu na kojoj je fotografija male devojčice i u par reči informacija da je poginula u bombardovanju na Srbiju. I rekli su da rade na još nekim stvarima, ali su onda ljudi poput ovog kreštavog skočili da ih pitaju kako oni da znaju da su sve pare date na to i tako dalje. Opet blam i pokrivanje ušima, ali ima nešto bolesno u ljudskoj potrebi da gledaš dno i fekalije. Jedan od ovih preduzimljivih je ustao i rekao da njemu ovo ne treba. Da je već jednom prošao kroz to kada je slao neke medicinske aparate bolnicama u Srbiji i Republici Srpskoj i da je, iako je imao sve dokaze da ni jedan cent nije stavio u džep, ipak ostao obeležen kao lopov i da je budala što se opet uhvatio pomaganja, kada svi podrazumevaju da krade i pljuju po njegovom kvazi-patriotizmu. Ne znam šta je bilo dalje s njim. Verujem da je nastavio da pomaže ali verovatno više nije išao ni po kakvim odborima.
Među nama je bila i jedna mlada žena srpskog porekla, ali rođena u Kanadi, koja je takođe na svoj način pomagala (ne pitajte me kako, ne sećam se, samo znam da jeste). Prestala je da dolazi posle paljenja kanadske zastave, jer je masu ponelo uspešno paljenje američke i šok koji je to izazvalo u malom gradu gde je doživljaj kad se napravi izložba ledenih figura i iznesu tri figure. Po povratku sa šetnje, ove patriote su počele da komentarišu hrbrost mladih srpskih patriota koji pale zastave, na šta je ova žena ustala i rekla da to nije u redu, i da to mora da se zaustavi. Ona jeste Srpkinja, ali je i Kanađanka i ovo je njena zemlja i ona neće da učestvuje u bilo čemu gde se pali njena zastava. Narod je krenuo polemiku o značaju Kanade u bombardovanju, o tome koliko je aviona poslato i o tome da li ti avioni uopšte lete, jer svaki normalan Srbin zna da su Kanađani seka perse i gledaju da izbegnu metak i tamo glume neke mirotvorce. Žena je davno prestala da bude bitna u toj priči, pa se i ona pokupila i otišla da više nikad ne dođe. Od nje sam naučila važnu lekciju, onu koju je trebalo sama da dokučim, ali nisam, i pravdam se kratkim vremenom koliko sam tada bila u Kanadi. Tu si gde si, poštuj to i ne ismejavaj ih, ne gledaj ih sa visine, jer nemaš ni prava ni osnova. Naša deca će biti Kanađani, i šta treba da im uradiš? Da ih naučiš da preziru sve kanadsko i da ih ubediš da ostanu da žive u istom getu u kom si se ti našao, ili da ih naučiš da poštuju svoju zemlju, čime su veće šanse da će poštovati i svoje poreklo?
Stanje na internetu
Svo slobodno vreme sam provodila na ircu, koji je u to vreme bio ogledalo stanja u zemlji, stanja u dijaspori, odnosa matice i dijaspore. Vrlo bolno mesto. Matica je kolektivno prolazila kroz sva stanja kroz koja bi prolazila i individua u kriznoj situaciji. Sve ono od deniala do besa, ili kako to već ide. I mi smo to sve gledali, i iako smo i mi prolazili kroz nešto slično, nismo imali pravo išta da kažemo, niti da se branimo pod naletima besnih ljudi iz matice, znajući da je njima neopisivo gore i da mi, na kraju krajeva, nemamo pravo glasa. Tu si da ih podržiš i pomogneš ako možeš, i tu je kraj dozvoljenim aktivnostima i izjavama.
A šta je mučilo nas? Pa mnogo toga. Bilo je tu (na ircu kao i u dnevnom životu) Srba iz Bosne koji su govorili "e neka vas bombarduju, gde ste vi bili kad su nas bombardovali", pri tom su neki mislili na bombardovanje Pala '95. a neki na bombardovanje Sarajeva od strane Srba. Dosta tih ljudi koji su govorili "neka vam" su imali pola familije trenutno bombardovane u Srbiji i vremenom su počeli da dolaze na demonstracije. Neki su ostali dosledni principu, i tad su neki Srbi iz Srbije za sva vremena raščistili sa nekim Srbima iz Bosne.
Na internetu sam dobijala gomilu mailova sa mailing lista, uglavnom smo svi bili iz dijaspore (užasno mrzim ovu reč, postala je kao psovka, zavisno iz čijih usta izlazi) i svi smo prosipali pamet jedni drugima, ali retko kad ostalima tamo. Ono što je izbijalo iz svakog maila je bio bes izazvan zbog nemoći. I osećajem krivice što nisi tamo. I osećajem da zato što nisi tamo više nikad tamo nećeš pripadati. I skroz smo bili u pravu. Svaki put kad je neko želeo da me povredi kasnije u životu, iako se nikad nisam busala u grudi patriotizmom, spominjao mi je to da za razliku od mog napaćenog naroda ja nisam doživela bombardovanje. Iskreno, od čitave dijaspore najviše saosećam sa narodom sa bivših ratnih područja, koji su šizeli zbog bombardovanja Srbije, kao i mi ostali, iako je za njih oduvek ostalo bolno to što je njihovo stradanje bilo tako podcenjeno i ismevano u Srbiji. Sećam se jedne emisije na kanadskoj televiziji sa temom bombardovanja, gde su "civili" iz studija postavljali pitanja nekim političarima, i svi su bili ili iz Bosne ili iz Hrvatske, Srbi naravno. Oni isti Srbi iz Hrvatske kojima smo mi naplaćivali vodu dok su na traktorima ulazili u Srbiju posle dana i dana straha i beznađa. To su oni isti ljudi koji su religiozno navijali za Divca, Stojakovića, Anu Ivanović, fudbalere, vaterpoliste iz Srbije, svaki put kad bi ovi dolazili u Kanadu. Oni su, a neki to još uvek rade, izdržavali čitave porodice u Srbiji ili Bosni ili Hrvatskoj. A to su isti ljudi koje matica ne računa i ismeva i zamera im njihov patriotizam. Ali dobro sad, da ne budemo zlopamtila. Na kraju krajeva ipak nismo doživeli bombardovanje.
Na ircu sam, u to vreme, osetila da više nikad neću pripadati tamo i trudila sam se da to stoički podnesem. Problem u tom saznanju je shvatanje da nemaš gde da se vratiš. Sve dotle sam smatrala da ako ne bude išlo ovde uvek mogu da se vratim kući, a tako saznanje ti treba kad si mlad i izgubljen. Odjednom to više nije izgledalo moguće. Kuću više nemaš i ako je ne napraviš tu gde si, ostaćeš da lebdiš negde u limbu. Nisam bila tu kad je bilo najgore i vratiti se kasnije kad bude bolje je licemerno. Tada sam prvi put čula frazu "dosta mi je srbovanja Srba preko grane" i njene razne varijacije i trebalo mi je neko vreme da se naviknem, ali sam kasnije to čula toliko puta da onaj ko to izgovori izgubi ugled u mojim očima, ako ga je iole i imao. Otrcana fraza za otrcane ljude. Znam da je fraza nastala zbog onih koji su to radili, ali je postalo iživljavanje i stvar nevaspitanja koristiti ga na svakome samo zato što ti se može. Mi sa ove strane, pak, nikad nismo smislili nikakvu kontru, jer smo saosećali sa nevoljom koja je zadesila čoveka koji je toliko besan da si mu odjednom ti postao kriv za sve.
Sećam se ideje jednog od ircera da svi Srbi u dijaspori izvade pare sa računa, da banke ostanu bez gomile para odjednom. Uporno sam mu govorila da se ja svaki mesec vrtim na oko $100 na računu i da ću ih dići ako on to hoće. On je meni govorio da to nije dovoljno, da to treba i drugi da urade, da je moje da ubedim svakog koga znam. Onda sam išla okolo i govorila to svakom koga znam, ali svi su bili u sličnoj situaciji kao ja, i generalno, tek smo bili stigli, baratali uglavnom sa kešom na crno zarađenim, stavljali pare na račun tek da možemo da napišemo ček za stan. Ali nekako ni to nije bilo dovoljno, i taj tip je uvek nalazio za shodno da okrivi dijasporu.
Dijaspora je kriva što se nije organizovala, ali za organizaciju tog tipa koja je trebala da bi se bombardovanje zaustavilo ili čak sprečilo je trebalo bar 20 godina i pre svega - dobra motivacija. Motivacija onog tipa koju su imali Albanci ili Hrvati - nezavisnost. Mi smo se branili da godinama u nazad, desetinama godina unazad, nismo znali za šta to treba da se spremamo, jer ruku na srce, Srbima je u Jugoslaviji bili dobro. I onda jednog dana počne bombardovanje, a svi se okrenu dijaspori i zavrište "zašto nemate lobi?". A za šta da lobiramo? Pa koliko znamo u Srbiji vlada mir. Mogli smo jedino da lobiramo za pad Miloševića, što nam je možda, ko zna, i zabilo nož u leđa. Nikad ne reci nikad. E sad, ja branim u stvari ljude koji su bili u stanju nešto da urade sa tim lobijem, u te ljude ja definitivno nisam spadala tada. Nova i kompletno švorc.
Kulminacija loših odnosa između matice i dijaspore je bila, čini mi se, pred 5. oktobar, kada je narod u Srbiji bio besan na sve, s pravom. Bila sam tamo u avgustu te godine, prvi put posle 3 godine i nekom ko je otišao u "dobra vremena" i ko sada pada s Marsa, bilo je očigledno koliko je sve otišlo u pičku materinu, koliko je narod pobesneo i da se nešto sprema. I stvarno, posle 5. oktobra se osetio kao jedan veliki uzdah olakšanja i stvari, u našim odnosima, su postale mnogo bolje.
Ovih dana opet isto. Na raznim blogovima, u člancima, uvek se proteže neko prebacivanje i nadmudrivanje i to je, možda, znak da su promene blizu. Ali ne znam kakve mogu da budu. Do mene je došao jedan vic, u mailu, o tome kako čobanin pogađa iz koje je stranke mladi biznismen. Iz G17 plus. Kako znaš? Između ostalog: došao si a niko te nije zvao... Nije da planiram da se vraćam, ali nešto mi je teško pao taj vic, možda zato što znam koliko je teško vratiti se, koliko moraš da budeš idealista, ponekad, čak, i nesebično požrtvovan. Koliko moraš da voliš svoju zemlju, ne samo drage ljude kao većina nas. A onda ti to neko nabije na nos.
Jedan prijatelj planira da se vrati u Srbiju s porodicom. Odlično im ide ovde, obrazovani su, sposobni, sa puno prijatelja. Ali ipak hoće da se vrate, zbog dece. On je iz Južne Srbije, ona iz Sarajeva i hoće u Novi Sad. Žao mi je kroz šta će proći ako se stvarno vrate.
Hakerisanje
Za kraj, da udarim malo tragikomičnu notu: jedan psihopata, moguće šizofrenik, a moguće samo paranoik (koji se vratio dole i sada kao neuropsihijatar leči narod u Srbiji) mi je za vreme bombardovanja održao lekciju o tome kako su sve ovo zakuvali Hrvati. Zakuvali su toliko da će na kraju da bace atomsku bombu na Srbiju, samo gledaj! Imao je neki proročki sjaj u očima, da mi se činilo da bi jedva čekao, samo da ispadne da je u pravu, i ne sećam se kako je uspeo živ da izađe iz mog stana. Za kraj mi je objasnio da je moja dužnost, pošto imam kompjuter, da "uđem u kompjuterski sistem kanadske vlade" da vidim koji Hrvati rade za njih. Pa, rekoh, sigurna sam da to možeš i sam da nađeš, mora da imaju negde listu zaposlenih. A ne, to je tajna lista, a moja je dužnost da je nađem. Tu sam videla da je đavo odneo šalu, da čoveku treba pomoć, pa sam ga ispratila napolje. Nadam se da mu njegovi pacijenti danas zdušno pomažu.
Vikend roditeljstvo
Na poznatom srpskom (objektivnom) glasilu stoji reklama, pardon članak o obdaništu sa Senjaka. Ukratko: za tričavih 5000 dinara možete da ostavite svoje dete u obdaništu od ponedeljka do petka i budete vikend roditelj. To sam pročitala u nedelju uveče. Uspela sam da zaspim tek oko pet ujutro. Sve vreme su mi se po glavi vrtele slike dece od jedne do sedam godina, mada mi se najviše primilo neko zamišljeno dete od dve godine, valjda jer im tada roditelji najviše trebaju, ako je uopšte moguće izdvojiti neko doba kada im trebaju više nego bilo kada drugo, i vidim to dete kako ima noćnu moru, ili još gore noćni teror, i kako joj treba mama pod hitno, ali umesto mame dolazi vaspitačica nadrndana što nije uspela da završi cigaretu ili telefonski razgovor... I zamišljam neko drugo dete, oko pet godina recimo, starije, pa ne plače, ali ne može ni da spava jer mu nije jasno zašto je tu, a ne kod kuće, šta je skrivilo, kako leži i osluškuje kako druga deca plaču, uzdišu, kukaju, bude se u znoju...
Odakle im ideja? Jel to neki novi evropski trend, a ja nazadna? Ali, pogledajmo sve to iz matematičkog ugla.
Da li dete u Srbiji može da se nahrani za 5000 dinara mesečno? Koliko se sećam, cene hrane u Srbiji su svetske, pelene su malo skuplje, vlažne maramice bar duplo skuplje nego u Kanadi. Formula je tu negde. Kašice su skuplje. Voće, povrće - kako kad, sezonsko jevtinije, kao i svuda. Meso - skuplje. Ako je 5000 taman dovoljno da se jedno dete nahrani, jel to znači da vaspitačice volontiraju, a vlasnik plaća stanarinu za prostor iz svog džepa, jer je dobar čovek? Ako je tako, kakva je motivacija tih volontirajućih vaspitačica, shodno tome, da li kompetentno obavljaju posao i gde leži interes vlasnika?
S druge strane, možda nisam razumela dobro. Možda je cena 5000 za nedelju dana. Jedan od aduta novinara, da nam približi ideju o obdaništu, je bio da je vrlo zgodno za socijalne slučajeve kojima treba vreme (čitava noć, izgleda) da traže posao. Pošto je ovo obdanište, znači, napravljeno za socijalne slučajeve sa Senjaka, otkud njima 5000 nedeljno, ili 21650 dinara mesečno (mesec u obdaništu se računa kao 4.33 nedelje, trust me, I know) ako su nezaposleni?
Novinar, mada verovatnije je da je bila novinarka, daje primer da roditelji koji tu ostavljaju decu nekad spremaju ispit, a nekad idu na odmor. Ostaviš dete u pansion za kučiće i mačiće i odeš u život, na more recimo, da udišeš svež primorski vazduh, dok ti dete deli sobu sa još trista dece u beogradskom smogu. A i stvarno, mislim, ko je još ikad uspeo da spremi ispit pored deteta?
Gde ide ta zemlja? Kakvi su to ljudi? Kakve ljude prave od te jadne, nevoljene dece? Pa bar u Srbiji svako ima trista baba, deda, ujni, strini, tetaka i u najgorem slučaju komšinica, koje su uvek spremne da prilete, ako ni zbog čega drugog, ono bar da ti preispitaju dete kako se mama i tata slažu. Ali ne, mora da je zapad kriv, iako nisam čula za ovako nešto na zapadu (što ne znači da ne postoji). Sutra će neko odande da mi prebaci da puno radim i malo vremena provodim sa detetom. Bar provodim svaki mogući minut, jedva čekam taj minut i trudim se da bude kvalitetan. I nikad ne bih tako malom detetu dala da prespava bilo gde osim u babinom ili tetkinom krevetu. To kad bih imala neku od njih u blizini.
Nikakve reakcije na ovu vest nisam nigde videla, osim bednih 9 komentara ispod same vesti. Da li u Srbiji treba neka dozvola za otvaranje obdaništa? Gde to prolazi, da li dolazi neka inspekcija, da li postoji regulativa za odnos vaspitača i dece i to prema uzrastu? Da li istražuju istoriju vlasnika? S obzirom da su deca ostavljena u ovo obdaništu u stvari napuštena, pa makar i na nekoliko dana, ne bi bilo loše da imaju psihologa koji će da ih nadgleda. Ma ne bi bilo loše zatvoriti ovakvo obdanište, na kraju krajeva, a roditelje dovesti na razgovor...
The good the bad and the me
Rekla sam neću da pišem blog. Radiću, čitaću, ionako nikad dovoljno vremena za sve što bih htela da pročitam, ima i neke stručne literature koja čeka, VP ima lepe planove za mene, imam sve razloge da se skoncentrišem na druge stvari, ali đavo ne da mira. Nešto fali. Šaljem ogromne mailove da nadomestim prazninu, ali to mu dođe kao skup poklon – narodu neprijatno što ne može da ti vrati istom merom. Danas ležim kući bolesna, pa sam rešila: ja ću da pišem, kome se ne sviđa nek ne čita. Planiram bebu u skorije vreme, pa neću da se uzbuđujem oko gluposti.
U nedelju sam imala date with the past. Više nego srećna sam bila što idem da gledam Damona, Pola Simonona, Tonyja i Simona iz The good the bad and the queen (Damon očigledno ima Klint Istvud fetiš), pisala sam prijateljicama o utiscima, i tek posle toga mi je došlo u glavu zašto sam toliko vezana za tog Damona. Prošlost, planovi... M. je planirao da postane rock star, a ja sam planirala da ga, kad me kao jelte rock star upozna sa Damonom, prevarim sa istim... Planovi su pali u vodu. Damon je tada bio babyface dečkić koji se trudio da bude maksimalno kul, valjda iz straha da ne ispadne budala, kako se ljudi u tim godinama obično boje, pogotovo kad ih neko stalno gleda i poredi s nekim drugim. Gledala sam ga uživo prvi put negde u to vreme, u jeku njegove slave sa Blurom, pre skoro deset godina. Danas je totalno drugi čovek. Samouveren, posvećen, čovek koji može da priušti da mu nije stalo da impresionira bilo koga. Kad sam ga slušala kao dečkića bila sam prilično entizijastična o životu koji me čeka, uverena da ne postoji planina koju ne mogu da osvojim. Danas, kad ga slušam tako zrelog, gledam u nazad u propuštene prilike, sanjam ih, da budem totalno iskrena, i strahujem da će ih biti još. Molim boga da su mi razlozi što ih propuštam toliko dobri da i za desetak godina deluju legitimno. I dalje planiram da planinarim, čak se ispostavilo da su planine lako osvojive, ali ne možeš svaku da stigneš, moraš da selektuješ... I tu dolazimo do donošenja odluka, stvari u kojoj sam neviđeno loša! Ali, ne osećam se staro, ni malo, zaista. Neću se osećati staro ni kad budem imala 90 godina, sigurna sam. Stvar i jeste u tome što želim da živim punim plućima. Ali sam sticajem okolnosti zadnjih godinu dana on hold...
Nego. Muzika toliko dobra da sam na momente zaboravljala da se njišem i zatvorim usta. Sve mnogo bolje zvuči uživo nego na albumu. Album ima malo previše elektronike, koja mi ne bi smetala da ih nisam čula uživo, ali ovako ipak bode uši. Uživo Damon mnogo bolje peva, verovatno voli publiku i binu. The Bunting Song je pesma napisana da baš on dođe do izražaja. To je pesma gde smo nas dvoje imali «momenat». Čovek se toliko uživeo u pevanje, ja sam se toliko unela u slušanje, da sam pred kraj pesme shvatila da dok peva gleda direktno u mene (ne, ne umišljam, bilo nas je puno, ali znam kad neko gleda u mene), a ja sam ga gledala sa facom koju imam kada gledam neku neverovatnu scenu u odličnom filmu. Mama me je par puta imitirala i ako joj je verovati delujem ko debil. Dok sam shvatila šta se dešava i malo došla sebi, pesma je već bila gotova, a Damon se preselio za klavir da se tamo malo egzibicioniše. Onda sam prebirala po svakoj sekundi te pesme, i mogu da se zakunem da Damon nije umro od smeha, već je baš dao sve od sebe. I baš me briga ako sam izgledala ko debil. Nek vidi šta mi je uradio.
Sala odlična (Kool Haus), ozvučenje fenomenalno (nisam mogla da se ne setim koliko je katastrofalno Blur zvučao u pokojnoj Varsity Areni gde do refrena nisam mogla da provalim koju pesmu sviraju), intrumenti jevtini, ali zato muzičari carevi... Simon Tong iz Verva (gitara), Paul Simonon iz Clasha (bas), Tony Allen iz Africa 70 (bubnjevi) i Damon Albarn (glas, klavir, gitara, zviždanje, melodika...).
