Kako se prepoznajemo po belom svetu
Sišla sam u prizemlje kompanijske zgrade da bih otišla napolje na puš pauzu i dok sam hodala uskim dogačkim hodnikom, na čijem kraju su bila staklena vrata koja vode napolje, ugledah u tom hodniku nekog lika koga nisam videla ranije. Bio je obučen opušteno, farmerke, duks, kačket, kao da ne radi tu. A i videla sam ga prvi i jedini put, tako da verovatno ne radi tu. Uglavnom, ja, koja retko kada primećujem izgled muškaraca, nikad se ne okrećem za njima, i generalno ne bavim se puno oko toga kako koji muškarac izgleda, primetih da je čovek jako privlačan. Ne bi se moglo reći da je preterano lep, čak šta više mogao bi da se obrije, ali opet znam dosta ljudi koji se mogu nazvati lepim, ali nisu preterano privlačni. Ovaj je bio visok, razvijen, ali ne ono kad debeli ljudi sebe nazivaju razvijenim, već baš onako brđanski širokih ramena, jakih ruku, dugačkih prstiju i jakih crta lica. Imao je i neki izraz oslobodioca univerzuma. Mimoišli smo se.
- Dejane, ej Dejane, stani!
Reče on, a onda ugledah u odrazu staklenih vrata da se na momenat okrenuo i odmerio mi zadnjicu.
Technorati Tags
antismoking
Pazi ujeda!
Ne bih da širim mržnju, ali danas moram. Danas mi je mantra "bem ti život" i još svašta psujem u sebi, ali kad već širim mržnju, ne bih da širim i šovinizam. Ovaj tekst nije za osetljive i uvredljive i one što misle da žene ne seru, ne pišaju i sve u svemu ne dišu ovozemaljski vazduh.
Već sam nekoliko dana pod utiskom svojih zdravstvenih problema; već danima ne mogu da izbijem iz glave sliku sredovečne medicinske sestre sa brkovima, onima što rastu kad se namerno brijete da bi rasli, kratko ošišane i prosede, muževnog glasa, čije ogromne naočare sa pozamašnom dioptrijom stoje desetak santimetara od mojih, a između naših naočara tako stoji podignut neki metalni... pa dildo, jebemliga, dok ga drži u ruci, maže nekim lubrikantom i pita da li sam alergična na latex, da bi mi sekund posle toga nežno (da, nežno, nežnije nego što bi se iko nadao) uvalila to tamo odakle bebe izlaze i posmatrala moju unutrašnjost na crno-belom ekranu, trudeći se da me što manje boli. Dok sam tako raskrečena ležala i pitala se otkud ja ovde, otkud ja bilo gde, kako to da jednog momenta ne postojiš, sledećeg ideš u prvi razred, a onda odjednom radiš ultrazvuk, pala mi je na pamet Tijanina mama kad nam je govorila: što vam je toliko stalo da nađete decka, što žurite da imate seks kad sve nevolje u životu pocinju baš tada?!
I danas saznam da jedno meni od najdražih stvorenja na planeti, stvorenje koje nema ni 26 godina, treba da ide na neke biopsije i ispitivanja i spaljivanja nečega što nije, ali bi vrlo lako moglo da postane rak, da nije na vreme otišla na kontrolu. A kako? Pa tako što ima HPV virus. A jel ga imala kad se udala? Nije, ušla je u zajednicu zdrava i prava. A kako se HPV dobija? Prenosi se seksualno. A kad ga je dobila? Sad, skoro. Posle mnogo drugih stvari koje je dobila od kad se udala, a koje se takođe prenose seksualno.
Znate, ja nisam mogao da odolim, znate, ona me je navukla, nije htela da mi se skine s grbace dok me nije uvukla u krevet. Znate, žena (a cesto i devojka) me je zapostavila, nije imala razumevanje za moje seksualne potrebe, kao ni potrebu da sam voljen, karijera joj je bila bitnija, znate ona voli prvo sebe, pa tek onda mene, sasvim je normalno da sam potražio utehu negde drugo. I samo da znate da je bilo mnogo dobro, bez obaveza, bez presije. Milina jedna. E super. Njanjanjanja. Seka-perse. Pošto si se nauživao i upio dovoljnu količinu ljubavi, pa se vratio nazad izabranici, šta si joj to doneo na poklon? Herpes? Sidu? HPV? Baš fino što ti je bilo tako lepo, sad će da ti bude još lepše kad budeš negovao ženu kad se bude oporavljala posle histerektomije, ili kad bude umirala od raka ili od side. Kažu da su žene posle histerektomije milina za život: jako su smirene, jako su srećne, uopšte im ne nedostaje to nešto unutra što ih čini ženama. A tek frka s hormonima - piss of cake!
Ali ovo žensko o kome pričam još nema dece. Dok je ona maštala o malenim bebama, on je maštao o piletini, i preneo joj - nešto. Od tog nečeg je morala da se leči da bi mogla da zatrudni. Onda nije bila dobra jer je stalno neke poteškoće muče, ko zna, rekao joj je, možda ne možeš da imaš dece, ja hoću decu. Na kraju je najveći problem bio to što nije dobra domaćica, pa se pokupio i otišao. Nekoj domaćici, predpostavljam.
Od prošle godine postoji vakcina za HPV koja treba da se da devojčicama od oko 11 godina, pre bilo kakvog seksualnog odnosa. To je procena: da je najsigurnije doba da devojčica nije imala seksualni odnos 11 godina. I šta se sada dešava? Predani očevi skaču i protive se, zar da njihova mala princeza prima vakcinu protiv.... toga?! Ne, nego treba i ona da umre mlada zbog debila koje je po pravilu tražila po uzoru na oca.
A muški - njima je lepo. Lepo im dok se zaražavaju, lepo im dok prenose, lepo im kad ostanu udovci, a mladi. Ako i reše da se leče od nečega, što retko rade, treba samo da svuku gaće do kolena i puste da ih neko pogleda. Nema guranja metalnih dildoa, biopsija, čupanja, vađenja i sličnog, ali i to im je ispod casti.
Na drugi pogled, ona brkata teta sa dildom i ne deluje tako loše.
*******************************
Ok, prošlo je par dana od kad sam ovo napisala, pa sam se malo smirila. Da, razumem da žene ne dobijaju STDjeve samo preko nevernih muškaraca, dobijaju ih zato što se seksualno aktivne. Ali, ne u ovom slučaju zbog kog sam besna. Znam i da ima gorih bolesti od HPV-ja, ali ne u ovom slučaju. Ovo sada deluje kao smak sveta. Debilima koji planiraju da me prozivaju na tuđim blogovima odmah da poručim da nisam bila na ultra zvuku zbog STDja, već zbog neuspele trudnoće.
I evo malo informacija o Human Papilomavirusu (HPV):
Papillomaviruses are a diverse group of DNA-based viruses that infect the skin and mucous membranes of humans and a variety of animals. More than 100 different human papillomavirus (HPV) types have been characterized. Some HPV types cause benign skin warts, or papillomas, for which the virus family is named. HPVs associated with the development of such "common warts" are transmitted environmentally or by casual skin-to-skin contact.
A group of about 30-40 HPVs are typically transmitted through sexual contact and infect the anogenital region. Some sexually transmitted HPVs, such as types 6 and 11, can cause genital warts. However, most HPV types that infect the genitals tend not to cause noticeable symptoms.
Persistent infection with a subset of about 12 so-called "high-risk" sexually transmitted HPVs, including types 16, 18, 31, 33, 35, 39, 45, 51, 52, 56, 58, 59, and 68 — different from the ones that cause warts — can lead to the development of cervical dyskaryosis, which may in turn lead to cancer of the cervix. HPV infection is a necessary factor in the development of nearly all cases of cervical cancer.[1]
Cervical Pap smear testing is used to detect any HPV-induced cellular abnormalities. This allows targeted surgical removal of pre-cancerous lesions prior to the development of invasive cervical cancer. In the absence of Pap testing or treatment, about 1% of women with genital HPV infections will eventually go on to develop cervical cancer. Although the widespread use of Pap testing has reduced the incidence and lethality of cervical cancer in developed countries, the disease still kills several hundred thousand women per year worldwide. A recently approved HPV vaccine that blocks initial infection with several of the most common sexually transmitted HPV types may lead to further decreases in the incidence of HPV-induced cancer.[2]
Technorati Tags HPV
Bal Vampira
Moje malo Čudo u septembru kreće u školicu, a tek u decembru puni četiri godine. Da.
Krenula je u obdaniste kada je imala 17 meseci. Osećala sam se ko da je izdajem i stavljam dželatima u ruke, nisam jela, spavala i izlazila iz klonje prvih nedelju dana, a ona... Ona ni jednom nije zaplakala zamnom. Mesec dana je posmatrala situaciju, a onda je preuzela kormilo.
Sa dve godine i pet meseci sam je stavila kroz vrtlog selidbe i opet menjanja obdaništa. Ovaj put je dve nedelje plakala kad sam je ostavljala, a kad sam dolazila po nju, nalazila sam je kako u parku iza obdaništa viri kroz ogradu i viče "mama de si?". Iako nisam imala tremu pre polaska tamo, posle prve takve scene opet nisam jela, spavala, izlazila iz klonje dok ona nije prestala da me traži negde iza ograde.
U treće obdanište je krenula sa tri godine, jer je bila nesrećna u ovom srednjem (mislim da je zato jer tu nije uspela da postane vođa), pa su i vaspitačice bili nesrećne zbog nje i tražile joj dijagnozu. Tada, na nesreću, nisam visila u wc-u dan i noć i nisam smršala ni malo. Sve je prošlo kako treba u tom trećem obdaništu i još uvek je. Naravno, glavna je...
I taman kad nema više selidbi i kad smo svi srećni i zadovoljni obdaništem, mora se u školicu. Samo par dana nedeljno, ali opet...
Sinoć bila na roditeljskom sastanku sa budućom učiteljicom. Stidim se da priznam, ali prvo što sam uradila je bilo da overim roditelje i njihove boje. Skot sam, šta da radim. Bila je samo jedna mama Indijka (uzdah olakšanja goes here), nekoliko Kineza, sasvim pristojnih, položili (kod mene), jedan par nekih Filipinaca ili tako nešto, nisu položili, jer su došli obučeni ko da idu na plažu i onda pustili dete da divlja okolo, jedna verovatno Iranka sa snuždenim sinom, ona je bljak, u majici na bretele i samo je naređivala nešto malom, a deteta mi bilo žao, em je bio tužan em je delovao starije od sve druge dece, pa očekujem da će da leči frustracije na mom detetu i markirala sam ga kao nekog koga treba držati na oku, i bilo je gomila belaca, jedna naša mlada porodica (odmah smo razmenili telefone i sjebano konstatovali da će nam deca verovatno ići različitim danima u školu, ali da moramo (MORAMO!) da se družimo...) Bila je i jedna u crveno ofarbana (garant Poljakinja), malo punija, ali dojmljiva, pa sam rešila - muža ne šaljem na roditeljske sastanke. Bila je jedna koja je postavila dva pitanja, oba pitanja koja sam ja htela da pitam, pa sam je obeležila kao srodnu dušu i mentalno je fotografisala radi daljeg druženja i špijuniranja učiteljice.
E učiteljica. Ko prava učiteljica sa severno-američkog kontinenta: pomislila bih da je dike zbog boje glasa i pokreta koje je imala, ama ič ženstveno u sebi nema. Mislila sam da pušta malo kosu da maskira lezbejstvo, međutim, primetim da ipak ima prilično elegantan okvir naočara i to mi je dalo nade. Drugi put elaborat o značaju okvira. Onda je spominjala svoje sinove - aha nije dike, mada i da jeste, šta moje dete ima s tim. Ali morala sam dobro da se potrudim da pređem preko cvetne suknja na lastiš. Tu suknju sam u stvari prvo primetila, ljudski me bilo strah za moje dete. Da je Amish ili Menonite, sve bi mi to delovalo normalno, ali nije, i brale kad sam je videla prvo što mi je palo na pamet su one žene iz Jute ili neke druge pizde materine koje hrane svoju decu sirovim mesom i ne čiste kuću, jer se imunitet odlično gradi u svinjcu. Ali dobro, prvi utisak često vara, pa tako i ovaj moj.
Imala je PowerPoint prezentaciju. Taman kad sam rešila da mi se dopada počela je da čita sve od reči do reči sa slajdova. Ipak je malo pričala i preko toga.
Iznenađujuće, ali najmanje od svega mi je smetalo što se prema nama ponašala kao prema deci od 3 godine. Kanda mi je tako nešto i trebalo, a može biti da mi u stvari i jesmo stari samo onoliko koliko i naša deca. Ako se uzme u obzir da nekad ima dana kada, htela - ne htela, moram da se spustim na nivo trogodišnjaka i tu provedem čitav dan (iskreno, baš mi ništa ne fali tada), mislim da nam je ona učiteljica dala tačno ono što nam treba: naređenje, ne uveravanje, da će sve biti u redu.
Pričalo se o tome šta treba da uradimo da dete bude spremno, šta da pakujemo, kako da ih dovodimo i odvodimo, o nastavnom planu i načinu učenja. Najviše mi se dopalo što ih uče "social skills" sa akcentom na tome da kada jedno dete kaže nešto silly, da ne kažem tupavo, niko ne počne da se smeje i upire prstom, jer ako se to desi nekom, taj više neće hteti da priča. Naravski. Ali odmah mi je prošla kroz glavu situacija u kojoj sam se ja našla u četvrtom razredu osnovne, kada mi moja učiteljica nije verovala da sam neki rad iz biologije napisala sama i pred čitavim razredom me optužila da mi je to pisala mama, pa je onda krenula da se smeje, što je bio poziv drugoj deci. Pa onda naše školstvo vrhunsko...
Ali, vezano za to, gledam nekad sebe i ljude ovde odrasle. Kada se nađemo u situaciji da neko odvali neku glupost, ja jedva zadržim osmeh, ali krenem da gledam da li je neko drugi odreagovao, očekujem nečiji pogled, pa da u tišini ismevamo tog nekog glupana. Međutim, niko drugi ne pravi ama baš nikakvu grimasu i svi se prave kao da je sve u redu. Čovek se uči dok je živ, pa sam se i ja naučila lepom ponašanju tako kasno u životu.
Elem, nema klonje, za sada. Govorim sebi da će biti sve u redu. A mala neće da čeka septembar. Hoće sad pa sad.
Technorati Tags u,polazak,skolu
Dexamethasone explained
Pre nekog vremena me je jedan znameniti bloger, poznat po tome što se vazda svađa sa ženama po blogovima, ni muške ne voli, ali njih izbegava, dakle nazvao me je emotivno disturbed osobom. Govorio je to tonom eksperta, za malo da mu poverujem, ko ne bi kad je tako glasan, elokventan i siguran u sebe, i još je nešto spominjao moj blog. Toliko sam se osetila zlostavljano i silovano da sam promenila adresu bloga i zarekla se da ga više neću pisati. Toliko o mobingu. Međutim, tek sam pre neki dan shvatila na osnovu čega me je ocenjivao. Ocenio me još neko. Kažu rokam se dexamethasonom.
Jednom davno, negde u januaru izvadim ja umnjak. Imam trideset godina (sad već trideset i jednu) i sve je prošlo užasno bolno i nema šta se nije iskomplikovalo. Između ostalog nisam osećala desnu stranu vilice, pa mi je zubar prepisao dexamethasone da mi spadne otok, nadajući se da mi taj otok pritiska nerv. Dobila sam i vitamin B, neku dozu za volove, antibiotike i lekove za bolove (e da me je neko optužio da se njima rokam pa ajde, a stvarno je bio dobar lek, samo te obori i ne znaš kako se zoveš do sutra, ali to nisam smela da pijem jer je bilo dana kada sam sama brinula o malom detetu). Posle nedelju dana svih tih lekova osetila sam one najgore kontraindikacije i sela da izguglujem lek po lek da vidim koji od njih me muči.
Dexamethasone je steroid koji se pije za skidanje otoka posle vađenja zuba. Piju ga bolesnici od raka, ljudi kod kojih je problem sa tiroidnom žlezdom kasno otkriven pa su oči već počele da im se "bulje", astmatičari, nekad čak i trudnice da bi se ubrzao razvoj detetovih pluća... Kontraidikacije su zajebane i ima ih dosta.
Sela sam i napisala post o tome za one kao ja, za neke koji će da gugluju jednom taj lek ne znajući šta ih je snašlo dok se tresu, ne mogu da spavaju i po prvi put u životu dožive panični napad. Njima ne treba objašnjenje šta je dexamethasone. Uostalom, svi koji su čitali moj blog u to vreme su znali šta se dešava samnom.
Nekoliko meseci kasnije ja i dalje ne osećam desnu stranu jezika, zubar je ipak zakačio nerv, posvetila sam život obrazovanju javnosti o kontraindikacijama dexamethasona :), ali se i dalje nađe neka budala da me još i zajebava zbog svega toga. Znam ja zašto je to, pisala sam o tome skoro: ja pođem od stavke da su ljudi pametni, da ne moram sve da objašnjavam u detalje, da mogu da povežu dva i dva, a oni pođu od stavke da sam ja debil i da se rokam lekom za otoke. Samo, ko će još da se bakće da se raspita za šta me optužuju, bitno je samo da sjebeš nekoga i ispadneš faca. Ko one ženturače po selima što im je svaka druga "e da znaš što sam joj rekla!" E neka si joj rekla, sad će da se puši.
Da mi žene kažu, pa i da razumem, ali u poslednje vreme se samnom samo muškarci svađaju ko da su žene. Izvinjavam se ženama, ovo je samo usvojeni izraz koji nema veze s vezom, nikad to od žena nisam doživela. Dakle ovde bi trebalo da dođe neke elaboracija o tome kako su žene žensvene a muškarci babe, o razlozima i ponuđenim rešenjima za problem, ali stvarno, ako je njima u redu da budu babe, što se ja sekiram onda. Samo nek me ostave na miru. Tu bi se negde provuklo to da su gender razlike postale još veće u narednih par desetina godina, s tim što smo zamenili uloge.
Toliko o tome.
Technorati Tags
dexamethasone,
babe,
debili
Wanna be a dead body?
Sinoć gledam CSI i na nekoj pauzi sa reklamama čujem sledeće:
Wanna be a dead body on CSI? Stay tuned for details on how to apply...
I sad, mislim se, oni mailovi što kruže okolo, oni o lepoti života, skoro svi do jednog listaju stvari koje treba uraditi u životu i skoro svi do jednog imaju stavku "bar jednom budi na televiziji". Ne znam da li se računaju lokalne televizije, beogradski ili jutarnji program i neka anketa u kojoj ispadaš kompletna budala jer ne znaš da objasniš šta je to ljubav a šta ljubomora, ali ako se računaju - ne bi trebalo. A zamisli da se pojaviš kao leš u CSIu. Pa to čitav svet gleda i hvata beleške.
- Znaš, ja sam ona što su je našli samlevenu u mašini za meso.
- Drago mi je, ja sam leš koji je stajao tri godine u buretu sa formaldehidom.
- Ha! Ja sam ona što joj je odsečena glava stajala na zidu kao trofej. Beat that motherfuckers!!!
Tako verovatno izgleda upoznavanje bivših leševa iz CSIa i sada su izgleda poubijali čitav Holivud, ili Las Vegas, šta god, pa im trebaju novi. Možda će da počnu da se okupljaju na CSI Dead Bodies Conference, u isto vreme kad se i Startrek fanovi okupljaju da bi mogli u poređenju s njima da izgledaju normalno i inteligentno. Pa... Šta ima veze, bio bi to doživljaj. Mogla bih da javim svima koje znam kog datuma da ne trepću dok gledaju CSI da bi me videli. I onda bi mogla u kostimu iz filma na godišnje okupljanje leševa.
Nešto se razmišljam, ako im već treba toliko leševa, može biti da spremaju neku epizodu o nekoj prirodnoj katastrofi ili terorističkom aktu u kojoj gine bar deset hiljada ljudi. Wow! Jedva čekam!
Nisam sačekala da vidim detalje za prijavljivanje. Pu majku mu!
*PS: ipak postoji jedan razlog zašto skidam kapu CSIu. Za razliku od gomile drugih tragičnih drama koje hvataju publiku sa vazda nekim ubistvima dece, čitavih familija (i troje dece), zlostavljanjem dece, zlostavljanjem odraslih kad su bili deca, otmicama dece, serijskim ubistvima (dece)... CSI se ipak trudi da se ograniči na odrasle, time koliko toliko privlačeći publiku u koju spadam i ja, a koju volim da zovem "krvi žedna ali ne baš bolesno, udetinjstvuAgataKrističitalačkapublika".
